Путеви Исуса Христа

Независна информациона страна
са становиштима многих области истраживања
и духовне спознаје.

 повратак на домаћу страну: друге понуде и језици.

 

Путеви Исуса Христа у људској свести и на земљи.

Попис садржаја свих делова.

О првом делу: Главе о корацима јеванђеља.

Ово је 2. део: кораци Откривења по Јовану:

За доњу главу морате у потпуности да отворите страну.
26. Откривење по Јовану
27. О приступу пророчанствима
28. О садржајима Апокалипсе по Јовану: „Седам цркава“ (са додатном странама о данашњим црквама)
29. Седам печата
30. Седам труба
31.
"Седам громова” и два пророка
32. Жена и аждаја
33. Седмоглава звер из мора
34. Звер са два рога из земље.
35. "Последњих седам зала” и пропаст “Вавилона”; ... Повратак Христа
36. (Стварно) “миленијумско краљевство мира”
37. "Ново небо”, нова земља и “нови Јерусалим”


38. Завршна глава: Хришћанска својства
39. Табела: Хришћански став – “На свету али не од света” – један “Трећи пут”

О 3. делу: 11 глава о различитим темамам и животним питањима – кликните овде

О 4. делу: О Старом Завету, и доприноси дијалогу с другим религијама

Упућивање на друге верзије и права.
е-маил.

 

Методична упутства.

Следећих 37 глава следи акте у јеванђељима и у откривењу по Јовану. Препоручује се њихово проучавање помоћу јеванђеља по Јовану и откривења у оваквом редоследу.
Ко се осим читања занима и за целокупни метод обраде – укључивши и запуштене делове душе -, може након проучавања једне главе ових концентрисаних опажања да прочита на пр. одговарајућу главу јеванђеља по Јовану те о томе да медитира. (Јован односно његови ученици су се посебно бавили дубљим духовних значењем догађаја.)

Појединости о медитацијској пракси.

 

Откривење по Јовану.

У јеванђељу по Јовану се код интензивнијег медитативног тумачења може да наслути да његово постављање тежишта извире из евенђелистовог сагледавања онога шта је сам доживио у животу.

Код Откривења по Јовану је међутим очито да се своди на виђења. Овде нису на делу мисаона описивања спољних животних искустава у будућности. Облик тих виђења такође показује – уз претпоставку искустава у борби за моћ распознавања код неких унутрашњих слика итд. - , да потичу са виших равнина од оних где се спољна очекивања могу да преобликују у имагинативне слике; није дакле препознатљиво мешање са личним. Извор је такође јасно познат иако то само по себи код таквих доживљаја не може да буде јамство. “”Откривење Исуса Христа: њему га даде Бог да он покаже слугама својим оно шта има да се догоди убрзо. И он то означи пославши свог анђела слузи свому Јовану…”

Савремена јеванђеличка теологија се већим делом посебно не занима за овај апокалиптички акт. Својим спољним методима може да га дешифрује само у деловима или уопште не, јер из сопствених искустава не може да створи “метод” његова настанка и са тим повезану симболику. У католичкој цркви постоје одређене представе о апокалипси, али их људи тамо готово и не читају; превише су удаљене од самозадовољства многих људи и цркава данашњице. Слободне цркве и секте се насупрот томе директно позивају на апокалипсу*. Из пророчанског виђења често према схватању – дакле помоћу једног неприкладног метода – исчитавају јединствено спољно раздобље катастрофа; у сваком случају се сматрају изабранима или барем најдиректније изабранима. *Апокалипса је реч грчкога извора и значи откривење, објава, а не катастрофа.

У глави о првим Духовима већ се указивало на прелазе са индивудалног деловања Исусова у своме окружењу на развоје у великом.

Када се након јеванђеља и Откривење по Јовану разрађује на целовит начин као што је то потакнуто у “Прослову…”, долази до нечег неочекиваног што се у литератури не може да нађе.

Откривење показује редослед сличан оном у Исусову животу. Овде се дакако јасно говори о развоју човечанства односно земље и космоса; и једна још увек унутрашња, мистична обрада потврђује да то нису пуке слике за потпору развоја или “посвећења” појединог човека иако са обзиром на поменуте паралеле према јеванђељима појединцима могу и на такав начин индивидуално да прискоче у помоћ. Стваран степен апокалиптике је тек свест која узорно догађање око Исуса Христа пре две хиљаде година проширује на исто тако узорним корацима прожет развој човечанства и земље испред залеђа космоса. Овде је садржан и универзалан аспект Христа насупрот његову деловању у улози Сина Човечјега. Са тог видика поново су могући закључци о догађању у малом пре 2000 година.

Откривење свакако поседује недостижно већу комплексност од описа у јеванђељима. Није дакле пука пројекција онога што је Јован доживео у Исусову животу на догађаје у свету.

Откривење у сопственом “елементу” описује догађај у више димензија односно са више разина постојања. У корацима се само споредно може да нађе временски редослед. Ту је већ јасно да се многа указивања на историјске догађаје у најбољем случају могу једним делом да посматрају као одрази виђенога, а да другим делом морају да одводе на странпутице.

Са другог, исто тако допустивог становишта R. Steiner види уочена будућа стања свести човечанства као нешто шта су неки савремени духовници већ предвидели. R. Steiner, за прочитати у: “Апокалипса по Јовану”, циклус предавања 1908.

У складу са Oттom Hanishom, утемељитељем заратустријанског усмереног “маздазнан” – покрета за реформу живота, пронашао је Oberdörffer сличности са психолошким развојем на пр. живчаних пруга у човеку. Die Apokalypse", Dт. Mazdaznan Bewegung, Gablonzer Sтr.7, D-76185 Karlsruhe.

Капитално езотеричко тумачење покушао је на пр. Arтur Schulт. "Јеванђеље по Јовану као откривење космичкога Христа” и “Стварање света и Апокалипса по Јовану”. То су наравно спознајни покушаји приближавања уз које би могло да се помене још много тога.

Следи још једна напомена уз старије пророке: Од мале је помоћи мешање тумачења апокалипсе по Јовану са пророштвом Старог завета. Чак и када се на неким местима употребљавају сродне присподобе, морали бисмо изјаве старих пророка најпре успоредити са историјским догађајима предхришћанског доба и одговарајућим временским табелама. Тек се тада може да види да су ти пророци готово без изнимке говорили о тадашњим надолазећим догађајима у предхришћанско доба и у време Исуса Христа. нпр. о заточеништву у Вавилону и тадашњем повратку Јевреја као и о будућим ратовима у земљи, тадашњој победи Јевреја итд., а такође и о доласку Месије одн. Христа (о Месији успор. главу о Старом завету). На веома мало места се назначује нешто шта би могло да указује на наше доба одн. на описе у Јовановом откривењу (нпр. Јешуа 24; 25; 27; 66:15, Данијел 7:9-28).

Јован.откр.5:6 је у традиционалној (хришћанској) теологији обрађено као темељна визија: јагње које се коље и упркос томе стоји усправно пред престолом Божијим. Са црквеног гледишта гледало се на цркву као на прво место где је долазило до провођења новог. Теолози иначе обрађују Јованово откровење у вези с "апокалиптичким" (ешатолошким) веровањем у долазеће "Краљевство" Божије, посебно у вези са одговарајућим говорима из Исусових година учења. Шта је Бог почео али шта није завршено развија се даље до завршетка: упор. Филипијци 1:6. Притом се десило да је почетак "новог неба и нове земље" (Јован. откр.21) прихваћен са разапињањем и васкрсењем Исуса - и онда је одатле прихваћен непрекидни развој. Јованово откровење говори свакако о обрату који само код још увек симболичног објашњавања не да наслутити размеру која никада није била ту. Привидна опречност између онога које је заправо већ присутно и каснијег остварења стварно ће да се реши само кад се рудиментарно медитативно схвати она свест коју показује Исус кад више пута смислено каже: "Долази време и већ сад је..." (Јован.откр. 4 и 5): Оно казује да нешто на духовном нивоу већ стварно дато на видљивом нивоу касније долази до изражаја. 

 Додатан: наше немачке / енглеске стране "Откривења по Мат. 24-25".

Повратак на садржај ове стране.

 

О приступу пророчанствима.

Овде су прикладне још неке опште мисли о приступу пророчанствима не само апокалипсе по Јовану него и других, већином краћих “апокалипса” из апокрифне литературе првих векова, или савремених апокалиптичних виђења савремених видеоца која већином имају “мешовит" карактер; осим тога и других, индивидуалних “прогноза” различите нарави. Узорни кораци откривења по Јовану не могу да се избегну као ни различити стадији развоја једног ембријума односно живог бића, или одређени кораци у развоју неког мистика итд. Људи у својим рукама држе начин приступања овим корацима без обзира на то хоће ли се и уз најмањи повод много тога да научи и на такав начин да избегне премнога крутост у спољном, или се морају да догоде велике катастрофе. Ко независно од пророка истражује спољно догађање у свету може да препозна исте законитости без обзира посматра ли се судбина појединог човека или већих саодноса.

Неузорне и тиме мање темељите појединости у виђењима будућности програми су који на темељу прошлог до одређеног раздобља толико напредују да из њих у будућности произилазе одређени догађаји ограничавајући се све више према природи, простору и времену. Ако се међутим кроз људска настојања у појединцу или у људским групама мењају узрочни духовни програми, онда се у будућности мењају и појединости уколико надилазе потребе праузора. Тиме се током времена мењају и виђења. То напосе вреди за виђења људи који не мотре са оне далекосежне равнине као Јован; њихова виђења могу под одређеним околностима у крако време да застаре. Са обзиром на људску тромост ограничено је дакако и поље рада човечанства.

Видеоци могу да запазе неодређене импулсе који су онда под одређеним околностима најправилнији, или назиру већ јасније могућности у симболичном облику, или и егзактне физичке догађаје, појединостима којих понекад – будући да су учвршћени у ниском степену – припомаже подсвест; не обазирући се на друга често варљива запажања или потпуно погрешна тумачења.

Друга противречја у таквим “запажањима будућности” очито одражавају устаљене, међусобно деломично опречне сценарије будућности (*види и упутство на крају главе о “последњих 7 мука” на wеб-страници). То су на психичкој равнини човечанства “реалне, још нејасно одређене могућности” којима придоносе различите људске представе. Сваки човек свесно или несвесно суделује у таквом напредном одлучивању о будућности.

Са једне стране Земља је свестан, слободан организам, ком нико неће да каже на који начин ће Бог да обухвати тај део свога бића односно створења. Са друге стране и човек се у свом делу може да одлучи за све боље моделе решења, слично као што би се и његовим странама могао да додели знатан распон промена у његову понашању; - не диктирају се изравно из људске свести која на њих може реаговати позитивним мислима итд.

Промењивим мислима и молитвама, љубављу и уздањем у бога, спасоносним делима и милошћу се може да утиче на пуно тога него шта то наговештавају фаталистички ставови.

Такође су правилна запажања неких мистика према којима већ све постоји на вишим равнинама са оне стране простора и времена, и земљске равнине запажања борбе око правилних одлука итд. Њихово раскринкавање уз филозофску оцену не одговара у потпуности различитом карактеру тих равнина и кривотвори резултат мишљења.

Надахнућа

Повратак на садржај ове стране.

 

О садржајима Апокалипсе по Јовану: Седам цркава.

У 1. глави Откривења Јован описује прво виђење Христа након узнесења. “Окренух се”, или јасније у 4. глави "Узиђи овамо…”, “и одмах се у духу занех” значе да се не “спушта” Христ Јовану него да Јован повремено свесно “узлази” на равнину са које му се говори. Ово је веома важно и нема карактер симболике. Обраћа му се Христ сједињен са Богом, “Први и Последњи – Живи”, који “бијаше мртав”, “…те има кључе Смрти и Подземља”. Тиме назначује општу, вишеструко промењену тему која се попут црвене нити провлачи апокалипсом: Прожимање различтих заосталих односно “потамњелих” равнина живота – не било каквим светлом него “светлом истинским” у смислу јеванђеља по Јовану, дакле Христом. Све се на почетку поставља у контекст поновљеног пророчанства о повратку Христову “у облацима”.

Христ се у својој својствености сликовито показује као центар “седам заједница у Азији доносећи светло и моћ распознавања. „Одевен у дугу хаљину" – т.ј. његов дух продире кроз све, дакле и кроз вољу која до изражаја долази у ногама-; „око прсију опасан златним појасом" – љубав срца је повезана и са мудрошћу-. „Глава му и власи беле…" - кроз ову упоредбу са љубављу глава је поново блистава -; „ноге му налик месингу углађеном“ – његови кораци имају прочишћавајуће деловање према ван -; „а глас му као шум вода многих" – и у његову гласу се одражава дух -. „У десници му седам звезда" – све снаге, све карактере вуче према себи својом десницом, која симболизује будућности, сви га следе -; „из уста му излази мач двосечан, оштар" – доноси стварну моћ распознавања и диференцијације.
То виђење појављује се као аналогија оном виђењу Јована Крститеља на почетку јеванђеља по Јовану, голубу истинскога духа; седам заједница подударају се с позивом ученика – на пр. Јов. 1., Мат. 4,18-22.

"Седам заједница” – седам цркава, Откр. 2-3 – стварно постоји. Утеловљују различите културне проблеме, квалитете и могућности о којима Исус прекорно пише “анђелима” тих заједница. Чини се да се “анђео” овде односи на земаљске вође тих заједница, писма овде нису посве недокучива ствар. Поред тога сигурно се сматрало да се за те цркве стварно брине анђео. Појам анђео може додатно да указује на то да се хришћанским заједницама у седам градова обраћа као заступницима оних снага које утеловљују и које и другде долазе до изражаја.

Зато нешто истинитости можемо да нађемо и када струје росенкреузовске, теозофске, антропозофске природе без већег објашњења полазе од тога да те заједнице представљају културе. Описују се једна за другом. Данашња промена западњачке културе на блажу културу која се појављује у видокругу поистовећује се с прелазом од 5. на 6. односно од 6. на 7. заједницу. Понекад се покушава створити однос до представа о надолазећем “раздобљу водењака” који према различитим астролошким и new-age правцима почиње између 1961. и 2000. или чак 2242. године односно према R. Steineru постаје делотворан тек око 3500. године. Притом се још деломично претпостављају подраздобља од 300-400 година. Чак и када се ти космички циклуси темеље на стварности, ипак се нешто овде заборавља.

Апокалипса према своме карактеру није усмерена на циклично догађање “вечног повратка сличних дванаест квалитета животињског круга”. Боља би била слика спирале где се све развија на све вишим равнинама. Веома принципијелни “квантни скокови” развоја човечанства и света у апокалипси се ипак не могу посматрати само на основу континуираног цикличног кретања, прецизности Земљине оси и попратних духовних појава. У савременој историји долази на пример до све бржег развоја. Овде може да се напипа захваћање нечег надређеног. С обзиром на циклусе морали бисмо за апокалиптичке промене да претпоставмо један додатни, већи циклус. То могу да буду они утицаји о којима говори апокалипса.

Ако према H.J. Andersenu и другима у обзир узмемо мање озбиљна истраживања о космичким променама у раноисторијско доба као на пр. календар, археолошке ископине, писмене билешке, митове, опазит ћемо да небеска механика, а тиме и ритмови временских раздобља више нису непромењиви. Помоћу превртљивих утицаја очито можемо да их ставимо ван снаге односно да их променимо. Временски циклуси би тада имали ограниченије значење него код првих пет “заједница” – управо се ту у теозофском подручју итд. виде културе Индије, Персије, Египта и Каледеје, Грчке и Рима те досадашње западњачке културе.

Додатак: "Разјашњење апокалипсе” (из “Акта арханђела Рафаила” ауторице Helene Möller – 1884-1969, Radona-Verlag, Am Buchsтein 14/15, D-61250 Usingen - немачки / енглески) повезује “7 заједница” са временима у развоју цркве – дакле независно о космичким циклусима:
1. 33- 333 након Христа: борбе за правилно слеђење Исусова учења… .
2. 333- 633 након Христа: проблеми и верност ране цркве .
3. 633- 933 након Христа: просветљење кроз писмо… .
4. 933- - 1233 након Христа: опасности због “таштине, тежње за раскоши, похлепе, путености” у цркви.
(Напомена: у овом раздобљу долази до ратних и инквизицијксих заплета у цркви.)
5. 1233 – 1533 након Христа: “Нечистоћа и себичност у цркви” попраћена масовним “иступањем из цркве”.
(Католичка и јеванђеличка црква се у даљем тексту споменуте књиге успркос том према Откр. 11 спомињу као “два сведока”, т.ј. као скупни партнери.)
6. 1533 – 1833 након Христа: површно хришћанство.
(Напомена: У то време настају рационализам те старије, механистичке природне науке.)
7. 1833 – 2000 након Христа: равнодушност многих у вези са црквама и Богом.
(Тада у поменутој књизи долази до великог преокрета са скорашњим повратком Христовим, који је описан у остатку Откривења по Јовану.) То је тумачено као са многих страна осветљени космички догађај. Притом додуше превладава онај стари сценариј са великим ратовима људи отуђених од Бога, ком се супротставља мисао да се исти може да промени “молитвом народа Богу”; и посебно да се озбиљни верници “прикључују” Богу и његовом надахнућу те се тако уздижу у његову близину.

У односу до следећих корака откривења “заједнице” у сваком случају представљају равнину до које може да се дође помоћу снага свести спољнога живота самог.

"7 заједница” и данашње цркве –
(на немачкој и енглеској страни с даљим изводима из Откривења по Јовану 1 – 3).

а.) 7 раних цркава у Малој Азији.

рана црква

Христ говори као:

Признање

Покуда

Циљ за победника

у Ефезу

"Онај који држи седам звезда у десници, Онај који ступа посред седам златних свећњака”

дела, труд, постојаност, опаких се не подноси, “мрска су ти дела николаитска као шта су и мени мрска”****, препознани лажни апостоли, постојаност, поднио за Христа, није смалаксао

оставио је своју прву љубав; треба да се обрати и да чини прва дела; иначе ће се његов свећњак уклонити са свог места

"...Победнику ћу да дам јести од стабла живота које је у рају Божјем.”

у Смирни

"Први и Последњи, Онај који бијаше мртав и оживје”

невоља, сиромаштво – “али ти си богат”, “погрде од оних који се називају Јеврејима, а нису, него су синагога Сотонина."

"Не бој се онога што ти је трпети! Ево, Сотона ће неке од вас да баци у тамницу да будете искушани. Бит ћете у невољи десет дана.”

"Буди веран до смрти и дат ћу ти венац живота. Победнику неће да науди друга смрт.”

у Пергаму

"Онај у кога је мач двосек, оштар”

"чврсто се држиш мога имена те ниси занекао моје вере ни у оне дане кад је Антипа, мој сведок, верни мој, убијен код вас"

између осталога следбеници Билеамови: идолопоклонство Балаково с блудничењем (у храму); они који држе наук николаитски. “Обрати се дакле! Иначе долазим убрзо к теби да ратујем са њима мачем уста својих”

"Победнику ћу дати манé сакривене и бијел ћу му камен дати, а на камену написано име ново које нико не зна доли онај који га прима.”

у Тијатири

"Син Божји, Онај у кога су очи као пламен огњени, а ноге му налик на месинг углађени”

Знам твоја дела: твоју љубав, и веру, и служење, и постојаност – и твоја последња дела обилатија од првашњих.

подноси лажну пророчицу Језабелу: приношење жртава идолима са проституцијом у храму. Претња: велика невоља, њезина деца мртва; свим се даја по дјелима њиховим. Другима: нема другога бремена, “што имате, чврсто држите док не дођем."

"Победнику, оному што до краја буде вршио моја дела, дат ћу власт над поганима (/народима) владат ће њима палицом гвозденом, као суђе глинено сатирати их”, “…И дат ћу му звезду Даницу.”

у Сарду

"Онај који има седам духова Божјих и седам звезда”

"Знам твоја дела”. неколицина што не окаљаше својих хаљина.

"Имаш име да живиш, а мртав си. Будан буди и утврди остатак који тек што не умре”; несавршена дела. чување послушане и примљене речи, обраћење. Иначе “ћу да дођем као тат…”.

"Тако ће победник бити одевен у беле хаљине и нећу да избришем имена његова из књиге живота и признат ћу име његово пред Оцем својим и анђелима његовим."

у Филаделфији

"Свети, Истинити, Онај који има кључ Давидов и кад отвори, нико неће да затвори; кад затвори, нико неће да отвори

дела; малена снага, очувана Исусова реч, Исусово име није затајено. “Будући да си очувао моју реч о постојаности, и ја ћу да очувам тебе од часа кушње који има доћи на сав свет…”

"довест ћу неке из синагоге Сотонине – који себе зову Јевреји, а нису…”; требају “да ти се до ногу поклоне те упознају да те ја љубим.”… “Чврсто држи што имаш да ти нико не уграби венца.”

"..."Победника ћу поставити ступом у храму Бога мога и оданде он више неће да изађе и написат ћу на њему име Бога свога и име града Бога свога, новог Јерусалима који сиђе са неба од Бога мога, и име моје ново.”

у Лаодицеји

"Амин, Сведок верни и истинити, Почетак Божјег створења”

("Знам твоја дела”; овде међутим нема јасне позитивне потврде)

"...Али јер си млак*****, ни врућ ни студен, повратит ћу те из уста”. "...А не знаш да си невоља и беда, и убог, и слеп, и гол. Саветујем ти: купи од мене злата у ватри жежена…”, “и беле хаљине…”, “и пőмáсти…” "Ја корим и одгајам оне које љубим. Реван буди и обрати се!”

"Послуша ли ко глас мој и отвори ми врата, унићи ћу к њему и вечерати са њим и он са мном. Победника ћу да поседнем са собом на престоље своје, као што и ја, победивши, седох са Оцем својим на престоље његово.”

*** уобичајенији превод “мрзи” и “мрзим” (Христ никога не мрзи!); види и Павлову посланицу Ефежанима 4-6; ****”млак” овде не значи јасно диференцисано становиште него одсуство јасног става.
Већ и само Христово поновљено обраћање црквама у друкчијем својству наговештава да цркве и у позитивноме морају да науче различите ствари.

 

б.) Данашње цркве.

Ових седам раних заједница / цркава стварно постоји. У главном тексту стране Путеви Исуса Христа упућује се на уопштеније значење за различите скупине људи / култура. Требало би дакако да се испита могу ли се слична својства као код “седам заједница” да нађу и код данашњих цркви односно унутар црквених праваца и хришћанских покрета. Такве спознаје овде нећемо да наводимо јер не желимо придонети пребрзом поистовећивању и шематизацији; у следећем делу посебно ће се скицирати различите стране данашњих цркава тако да свако може да донесе сопствене закључке. Још једном наглашавамо да се овде не осуђује нити једна црква – то може једино Христ сам. На такав начин се дапаче може да опази скривени смисао ехуменскога “јединства у мноштву” при чему се даде да наслути подударност са основним универзалним моделима као што је “седам звукова” итд.

Дaнaшње цркве*/смерови (религиозни смерови, групе)

Снаге

Са чиме се заинтересовани тамо најпре морају да помире

сиријска православна црква и неки следбеници старога келтског хришћанства; арменска црква; египатско-коптска и етиопска црква;

грчке, руске, српске православне цркве

( и истребљене гране аријског хришћанства

"црква св. Томе” у Индији; непалска црква;…

Често дубока вера, деломично јака духовна тежња код редовника итд., издржљивост, доследност.
Дашак изворности. Деломично гробница испод цркве као остатак старих хришћанско-езотеричких традиција. наук о мудрости (Марија-Софија). ...

Већином леп али строг традиционалан ритуал – на пр. 3 сата у стајању – (осим примерице код цркве св Томе). Мала способност прилагођавања на разнолико трагање савремених односно младих људи управо у раном естетском окружењу – који се стога вишеструко налазе на рубу цркве и размишљају световно.
Код неких од споменутих цркава комунистички су присилни системи или националне склоности довели до ограничавања рада или захтевали непријатељство до других цркава или народа. ...

слободне цркве, јевангеликалне и пентикосталне цркве, квекери

Остале заједнице које су понекад уз двојбено образложење означаване “сектама”**: адвентисти, новоапостолска црква, мормони и др.

једноставност и бескомпромисност у складу са сопственим схватањем вере и морала Овај некомпликовани однос до Исуса Христа посебно припремљенима даје директан доступ до његове моћи: јака верска искуства као необично услишање молитве, верска оздрављења итд.; интензивно проучавање Библије без испуштања тешко разумљивих места; јака међусобна потпора припадника заједнице – нема само недељног или божићног хришћанства…

Осим вишеструког јачања у вери нема изравних метода за припрему на духовна односна верска искуства. Већинома дакле премало тишине или на њој утемељених метода попут хришћанске медитације (која мањка и код других цркава.)
Добро замишљена морална снага у међуљудским стварима често се састоји од забрана и ретко је попраћена задовољавајућим упутствима како на пр. данас у стварности склопити пријатељства.
Деломично ограничена воља за разумевање мноштва хришћанских искустава заступљених у том спектру. Често мишљење да је за са послање свих осталих довољно исто што и за једног.
Деломично превелик осећај изабраности у односу до сопствене цркве (напосе новоапостолска црква итд.)

Политичка начела понекад супротна представи самога себе. ...

већина у протестантским/ јевангеличким црквама

и прогресивне Отворене цркве итд.

На пр. Лутерово јаче враћање Библији као извору вере.
Много социјалних служби. Делом отвореност за озбиљно схватање вере код властитих политичких одлука, размишљање и упозоравање – и изван “моралних тема”
Отвореност за међусобни екуменски однос цркава. …

Историјско-критички студиј теологије данас нажалост често узима веру у мноштво, а на проповедничком семинару се учи како то пренети парохљанима.
Од неких се захтевају путеви до духовног продубљење вере, али се ретко нуде.
И у црквеним приредбама превише су раширени разводњавање и превелика прилагођавање на друштво. Цркве су понекад биле саузрочници проблематичних развоја натецатељског друштва (код калвинизма). ...

левичарски католицизам, феминистичка теологија, ослободилачке теологије у 3. свету

Веома близу човекову животу, јака, хришћански мотивисан труд за социјална и људска права итд. Са тим у вези и унутарцрквена будност.
настојања и за жене пронаћи одговарајућу духовну и људску улогу. Већ неко време најмања мера отворености за мистичне искуствене путеве. ...

Код неких разводњена вера. Деломично ограничење на мерила дубинскопсихолошке или социјалне нарави, (за све који се сматрају хуманистима.)
Унутар феминистичке теологије понекад вера инспирисана старим култовима код којих се увек не проверава у којој се мери поклапају са хришћанством. ...

Католичка црквена традиција

и јача католичка настојања око маријанског пророштва и мистике

Одржавање оноге чиме се у тој цркви учврстила вера и ритуал. Унутар чашћења Марије и других традиција такође елементи који мањкају у неким другим црквама.
Много каритативног рада и социјална будност диљем света.
Деломично кочница опште етичке пропасти друштва.
Стално нови покушаји посредовања метода (егзерцити, једноставне медитације) маломе броју парохљана.
Код мистика – који се у тој цркви чешће појављују – делом доживљавање тајни у атмосфери распећа Исусова. (И познати теолог Рахнер је примерице препознао да црква будућности мора неговати мистику). ...

Много се полагало на догме и споqну проведбену моћ црквенога водства унутар цркве саме уместо на уживљавање и разумљиве науке према данашњем самосталном човеку. Са моралног видика већином заповеди и забране. Мало труда око језика ког цркве у данашње време морају да нађу да живу веру посердују различитим људима. Морална кочница није довољна за стварну преобразбу и обнову.
Започета обнова тешка је због пријашње инквизицијске и ратоборне праксе те некадашњег заједничког рада са одређеним светским властодршцима.
Наук да је само властита црква потпуно добра.
Мистике се у најбољем случају подносило уместо да се препозна њихова усмеривачка функција. …

хришћанска заједница и Христологија Rudolfa Steinera; и хришћански розенкреузовци;

посебне заједнице попут покрета новога откривења****;

остали правци, између осталог на основи наука проф. J. Hurtaka..

Такви приступи Христу сродни су са занемареним, деломично због прогона истребљеним оснуцима спознајног хришћанства*** на пр. на основи јеванђеља по Јовану – није истоветно “гностицизму”-. (Њихово помањкање довело је у данашњим црквама до појава вредних побољшања.)
Различити образовни путови за отварање на путу до Бога.
У Хуртакову случају између осталог рад са библијским “Именом Божјим”.

У антропозофији често само “рад у смислу Христа”, уместо да га се изравно укључи у молитву и другде. (Хришћанска заједница инспирисана назорима R. Steinera не убраја се директно у антропозофију).
(Хришћански однос није једнако видљив код свих савремених росенкреузовских скупина.)
Скупине новога откривења попут оних које се темеље на актима мистика Јакоба Лорбера претежно се уз Библију позивају и на облике “пророштва”. Ко жели да створи мишљење о њихову смислу и проблемима требао би за то пронаћи одговарајућа разликовна мерила.****

неки од организацијских готово несхватљивих кругова на рубу хришћанства на пр. у близни new-age скупина

Деломично тежње за новим временом са оне стране непотпуности данашњих материјалистичких друштава, у томе сродни са наговештајима откривења. Сагледавање сопствених својстава и искустава уместо осуђивања других. Тежње за дијалогом између различитих праваца. ...

Не увек јасно разликовање између Христа и наводних Христова, као и “свесности Христа” неких праваца.
Будући да се свеобухватна заједничка својства између религија налазе само у етичким питањима, а мање у вери, разлике су се деломично одстрањивале уметним потезима.
Понекад не може да се разуме да су на земљи потребне етичке одлуке између конструктивних и деструктивних снага, јер се Бог налази изнад свега. Стога деломична толеранција према проблематичним појавама и помањкање оног етичког поднашања тешкоћа које је обликовало организирано хришћанство. Као покрети веома мало друштвеног ангажмана. ...

* Могуће је исптивање сродства дотичних цркава са изворним апостолима. Различити људи у различитм црквама имају делић оног шта им помаже на даљем путу.
** Када се занимате за одређену скупину, а она: а.) допушта вашу сопствену слободу и везе са фамилијом и пријатељима; б.) вас не уводи у неетичке активности; ц.) не настоји да Вам одузме ваше власништво (осим црквеног доприноса односно црквеног пореза и добровољних уплата); д.) се позива на Библију или Нови завет односно на Исуса Христа у смислу Библије; е.) признаје да није једина истинска хришћанска скупина; - онда није примерен одбијајући појам секта без обзира на изглед њезиних теолошких интерпретација и на оцену њезиних додатинх традиција које могу да се нађу готово код свих цркава (изузевши наравно слободне јеванђеличке цркве).
*** на пр. Јован лично,
Clemens od Aleksandrije, Origenes, Павлијанци, Јоацхим де Фиоре, Мајстор Eckeharт, Тauler, Seuse, Nicolaus voj Kues (Cusanus), Jakob Boehme, Angleus Silesius, Парацелсус, Новалис итд. Такви кругови могу исто тако да имају своја ограничења као што и све цркве имају своја. Они су свеједно саставни део целокупног хришћанства. Богумили и катари су са тиме деломично били сродни, али су се помало једнострано удаљавали од света.
*** Види и главу “О приступу пророчанствима” – и општенито о “пророчанским речима” и сличном – у главном тексту на "Путеви Исуса Христа". Не посматрању се све скупине новог откривења као конкуренција црквама због чега их се онда и не позива на излазак односно прелаз у цркву (на пр. Лорбер). Остале скупине напротив веома критично насутпају до цркве, јер велике цркве још и данас сматрају својим прогониоцима.

 

ц.) Покушаји решавања конфликта међу екуменским црквама.

Пуне могућности хришћанства видљиве су тек када се посматра екуменско мноштво цркава. Ко и најмањи заједнички називник познатих наука дотичних великих цркава признаје за хришћанске људима и црквама ускраћује управо оне побуде које требају за ступање у потребну обнову разводњеног хришћанства у смислу ране цркве. Потребно је учити од других хришћана. Притом сви задржавају свој идентитет. Јача свест о повезаности унутар мноштва цркава не значи да треба тежити јединственом хришћанству. То није нагласио нити Христ у својим посланицама седморим црквама у Азији; знао је да постоје различити људи. И код прорицања времена у којем ће постојати један пастир и једно стадо није речено да то стадо више неће да има унутрашње мноштво. Највећи “пастир” је у коначници Христ. Он је једини који би на правилан начин могао да проведе директно сједињење цркава. Кога би се онда иначе слушало? Могу дакако да се направе кораци у том правцу. Сада ћемо да се позабавимо тачкама које водства великих цркава тренутно сматрају главним сметњама у овој дискусији. (Већина људи у црквама није заинтересована за одржавање “запрека”.)

0. Важни основ за одређено заједништво цркава је великим делом заједничко разумевање крштења као сакрамента.
На 2. Ватиканском концилу 1962. године дошло је до одређеног отварања према екумени: католичка црква је признала да елементи попут речи Божје, живе милости, наде, љубави, и дарова Духа Светога – видљиви и невидљиви елементи – постоје и изван католичке цркве; и да је ‘посвећење’ и спас на такав начин могућ и тамо. Католичка црква је и даље означавана као једина целовита црква.

1. Католичка црква протестантима оспорава непрекинуту "апостолску сукцесију” (наследство) полагањем руку од времена изворних апостола и са тиме повезано помазање жупника и свештеника. Зато оне нису у потпуности сестринске цркве. Неке су евангеличке цркве ипак настале деломичним конвертисањем уз помоћ одређених земаљских главара при чему су на протенстатизам морали да пређу и посвећени католички свештеници. Ти су онда суделовали у увођењу других жупљања у одговарајуће радње при богослужју. Сасвим библијски је потврђено полагање руку у различите сврхе (оздрављење, благослов …). Када би се на католички начин објаснило – што Библија изричито не претписује – да то до данашњега дана мора да буде непрекинути ланац, онда би још увек постојала могућност да јевенгеличке цркве поновоно уведу то полагање руку – због чега им не би пала круница са главе; и уз то у сопственим редовима или ван њих нађу некога ко је део тога “непрекинутог ланца” – чиме би се према томе дирнуло у самосвест јевангеличких цркава.
Постојала би такође могућност међусобног признања да треба директно молити за везу са оним Духом Светим који се посредује полагањем руку. (То би могао чак и сваки верник. Ради тога постоје људи који су очито посебно способни за хришћанска оздрављења полагањем руку без примања црквенога помазања; способнијих од многих помазаника.) Из тога следи да би пастор на класичан начин полагањем руку могао подељивати дар Духа Светога. Та варијанта је међутим страна самосвести католичке цркве. (Ни јевангеличке цркве ју не практикују тако да нико није у предности. Строго узвеши католичка би црква као могућност могла да призна и са ограничењем да каже да се помоћу нормалних средстава не може проверавати да ли Дух Свети на такав начин правилно делује. Притом би ипак у свако време имала при руци људе који би јој могли да кажу изгледа ли резултат правилно или неправилно (на пр. људи попут оца Пиа итд.). Треба још додати да ограничење вероватно постоји и за досадашње католичко помазање. Шта се догађа са таквим помазаником који је драстичним преступима вероватно нарушио проток Духа Светога? Је ли још способан подељивати Дух Свети? И то су питања на која се без истраживања односно без људи попут оца Пиа не може веродостојно да одговори.

2. Питање улоге Петрове службе, дакле папе за друге цркве налази се за католичку цркву у вези са њеним концептом видљивог, пуног јединства цркве под његовим вођством Исус је Петру наложио да “пасе” његове “јагањце” и “овце” (Јов. 21). Исус тиме у сваком случају није Петру подредио остале апостоле и њихове ученичке кругове него постојеће хришћане у свој њиховој ширини: на пр. за “7 старих цркава у Азији” (види горе) брине се Јован, а не Петар; за многе се заједнице брине Павле итд. Питање је дакле шта у данашњим условима значи она “паша” о којој се брине Петров наследник. Заступници православних цркава су пре неколико година назначили да би се могли сложити са “часним приматом” папе без директне функције власти над другим црквама као шта су у раним црквама римскога бискупа уопштено признавали за првог међу једнакима. О том су размишљале чак и неке протестантске теологије. Ватикан се тада у то није упуштао. Папа је са своје стране после ипак изјавио да друге цркве у погледу јединства цркава морају да размисле какву би улогу по њихову мишљењу требао имати понтификат. Размишљања наиме не штете никоме. Да су цркве сложне сигурно би изабрале заједнички врх.

3. Допуштање заређивања жена за свештенице протестантским црквама недостаје у католичкој цркви. Додуше православне па и делови англиканских и протестантских цркава у многим земљама имају тешкоће са тим питањем. Са друге стране и унутар католичке цркве постоји “црквени референдум ‘Ми смо црква’ која између осталог поставља такав захтев. Колико год је такво питање важно не може да се увиди због чега би требало решити посебно у сувислости пута до јединства цркава. То је заправо захтев ког морају да реше поједине цркве саме онако како то одговара дотичној свести. Ватикан тада јевенгеличким црквама у првом реду не би смео да оспорава да са заређивањем жена смеју и даље да поступају на досадашњи начин чак и уз напредак приближавања. Друкчија пракса може у појединим црквама дакако бити позитиван изазов за рад на томе.
Са библијског видика је Павле најпре уочио деломично различиту традиционалну функцију мушкараца и жена у заједници. У оно време није се расправљало о томе требају ли жене општенито имати мање права, јер је скупина апостола још знала и спознала како важна је била улога Марије односно жена самих уочи педесетодневнице. “Жена у заједници шути” сигурно је имало другачије значење но што се то после интерпретисало и са поменутим данашњим питањима има веома мало заједничког. Притом остаје само аргумент непримерености тог питања као преломна тачка у тежњама према црквеном јединству, јер је двојбено хоће ли се то једногласно да разуме. Ко мисли да стапањем тог питања са дискусијом о јединству може да убрза заређивање жена у цркви осећат ће се једнако разочарано. Две теме је боље обрађивати као две теме. Када се буде приближавало јединство цркава, показат ће се колико је далеко која црква напредовала.

4. "Штовање Марије” попут оног у католичким односно православним црквама у таквом облику додуше није присутно у протестантским црквама; то се очигледно не сматра централном спорном тачком на путу до већег јединства. 2. Ватикански конције је такође признао да у литургији могу да постоје разлике у складу са духовном природом верника, па чак и такве које обострано могу даобогаћују. Из јевангеличких цркава су нам познати појединачни покушаји увођења штовања Марије у примереном облику 50-их/60-их година прошлог века.

5. Са једне стране је разумљиво да је црквено право (ЦИЦ), рани облици којега су били повод за разноразне злоупотребе, осетљива ствар. Библијски неусловљена улога традиционалног црквеног права у католичкој цркви не би требала да буде питање које кочи труд цркава за јаче јединство као што се то мисли у ЕКД. То се најпре тиче сваке поједине цркве. Свака црква може да има сопствена правила те тиме и на било који начин обликовано црквено право; мора да га има у одређеној мери докле год постоји као разврстана целина или подцелина. Промена ових унутарцрквених норми је исто тако ствар појединих цркава док нико не захтева да се без посвемашњег прегледа преузму његова правила. Чак и кад би неко желио расправу о таквом преузимању и католичкој цркви би било јасно да то претпоставља нови заједнички концил који ствара или подупире ново заједничко црквено право – једнако тако као што га је сама 1983. године прилагодила новој теологији народа Божјег свога 2. ватиканског концила од 1962. године. Неумесно је дакле ову тему представљати као кочницу јединства.

6. Можемо да кажемо да је друга спорна тачка, питање оправдања човека пред Богом помоћу његових дела или откупљења у Исусу Христу, довољно објашњена на темељу, у међувремену, постојећег заједничког става јеванђеличке и католичке цркве.

Због тога је свакако могуће да ће цркве и даље међусобно да се приближавају у смислу екуменизма уместо да Христа муче својим међусобним удаљавањем.*) То приближавање у стварности би требало да се догоди "са осећајношћу и обзирношћу, у стрпљивости, те истовремено са храброшћу и страхопоштовањем пред иситном", како је то назвао Папа Јован Павле ИИ. Оно што независно од тога већ данас можемо да доживимо јест “општа црква” у духу Исуса Христа, чланови које су сви који на свој начин следе Исуса Христа и труде се “испуњавати вољу Очеву” – без обзира у којим круговима се налазе; чак и када се тамо налазе и они који нису чланови нити једне цркве или религијске заједнице или који са собом не доносе појам хришћанства. На овоме у односу до теме цркве почива wеб-страница “Путеви Исуса Христа”. Успркос овом искуству стремљења ка видљивом јединству су још увек задатак, а не супротност. Треба га истински желети из душе; до њега неће да дође спољним потписом.

*) види Крштење на реци Јордан преко Јована Крститеља: белешке.
Цркве попут католичке би при тому могле да потакну Христове поруке православне хришћанке
Vassule Ryden, "Истински живот у Богу” део 1. Католичка црква такве акте сматра “приватним откривењима” (Надахнућа), не спомиње ништа против њихова објављивања, критички их проверава и задржава право до после коначне оцене. Садржај често произилази из таквих инспирација које су биле значајне само за лични живот дотичних лица. (Подаци о литератури се на овој wеб-страници дају само као додатна упутства, а наше спознаје су независне о њима.)

 

Зашто требам цркву или заједницу?

Са једне стране може да се пронађе посве индивидуална, унутрашња веза са Исусом Христом и Богом. То је срж. Бог некога може да доведе чак и до потребних спољних побуда када пази на финије знакове.

Постоји ипак друга равнина те везе која се развија тек у заједници са другима: ”Где су двојица или тројица сабрана у моје име, ту сам и ја међу њима” (Матеј 18, 19-20). То је најпре буквално оно шта пише. Ово би у суштини било могуће и из даљине када се људи на пр. договарају за одређени рок. Мистик би такву повезаност могао да доживи чак и без договора. За већину би то био ипак превелик захтев. Човек већином није рођен за пустињака.

Овај облик молитвене заједнице може на пример да се прелије у редовит кућни круг. Може штавише да заживи у црквеној заједници или у другој индивидуално примереној верској заједници. Чак и када би ова или она црква при том превише наглашавала своју традиционалну улогу за вернике, у значењу ствари ништа се не би битније променило.

Повратак на садржај ове стране.

 

Седам печата.

Следеће виђење најпре описује како “24 старешине, “седам духова пред престољем Божјим”, и “четири бића” славе бога – чиме се изражавају различите праквалитете и створење. Након тога се описује како само “јагањац” – са атрибутима Христа – може да отвори књигу са седам печата – Откр. 4-8, 1. Ово виђење одиграва се на “небу” – у овом контексту Божје земље. Садржаји печата се након тога описују на равнини, чије снаге означавају симболи – четири коња различитих боја односно коњаници. Из промена на овој равнини успоредивој са сликовитом равнином сна произлазе недиректни утицаји на догађања на земљи.

Упркос својству ових делова примарно умјереном на уопштени развој споменутих психичких равнина на почетку се каже “показат ћу ти што се има догодити након овога”, т.ј. након седам заједница. У складу са тим покушали су R. Steiner и Аrthur Schult назначити даљих седам “култура печата” на земљи које су повезане са прочишћењем дотичних разина свести. “Књига истинскога живота” настала у Мексику из инспирација Христом полаже у 7 печата целокупну историју од времена “Каина и Абела” до надолазећег свршетка света.

Овај текст у сваком случају омогућава јасно поистовјећивање са физичком земљом данашњице. Да се у стилу многих слободних цркава размишљало у том правцу могли су да се наслуте одрази првих четирију печата у оба светска рата, након тога равнотежа страхота између Истока и Запада као и глад, и болести; ту би се још могли да додају верски прогони и катастрофе космичког порекла: метеори, земљотреси, под одређеним околностима промена полова; види главу “Последњих седам зала”.

Већ и оне сцене у Јеванђељу по Јовану 2 – свадба у Кани и Исусов изгон трговаца и мењача новца из храма – види одговарајућуглаву – својим заједничарским односно борбеним духом подсећају на ове делове.

Иако је Исус у 5. глави Јеванђеља по Јовану пророковао лучење добрих од злих духова, опис између 6. и 7. печата прелази у духовно “опечаћење изабраника из дванаест племена, и “славодобиће изабраника на небу”.

Повратак на садржај ове стране.

 

Седам труба.

На “небу” се такође одвијају виђења анђела са седам труба – Откр. 8, 2-11, 19.Узлазне “молитве светаца”, а такође и на земљу послан “огањ са престоља” као и трубе саме у својству инструмената коришћених у горњем делу одражавају вишу духовну разину као што би то са сличним симболима било у сновима. Овде је та разина исходиште промена које делом могу да досегну до земаљског где се дижу све могуће сене.

Успркос овог примарно духовног, нефизичког карактера покушало их се према печатима временски уврстити као на пр. земаљске “културе труба”. На одобравање се може тешко да наиђе и у саувременој историји: Није искључено посматранје изумирања шума и отрова у вези са квалитетом 1./2. трубе. Код 3. трубе више се пута уочило да се она звезда која је пала на 1/3 река зове Пелен = Чернобил. 4. би труба могла да истиче констелацију звезда попут оне која се догодила средином коловоза 1987. године у космичком трокуту свих планета. Делови неw-аге кругова тада су без позивања на апокалипсу али са упозорењем на апокалиптички број 144000 људи – индијански “дугини ратници” - медитирали о наводном почетку односно новој станици на путу до Новога века. (1991) Пета труба – дим из ждрела Безданова, гвоздени скаквци, пет месеци муке… - могла би да остави дојам да је Заљевски рат барем споqни одраз снаге те трубе и њезина наставка код шесте трубе. Седма труба доводи у “храм Божји” поновно попраћена муњама, и гласовима, и громовима итд. шта такође може да има унутрашње, мистичко значење.

Код седме трубе присутни су гласови, према којима је у овом стадију успостављено “над светом краљевство Господара нашега и Помазаника његова”; на духовној разини одлучено је нешто што на земљи још није у потпуности обликовано. Снага “труба” може да се успореди са снагом “преображења” (Мат. 17, и одговарајућа глава овде) и науцима у њеном окружеwу те са снагом беседе на гори (Мат. 5-7) итд.   

Повратак на садржај ове стране.

 

"Седам громова” и два пророка.

Након шесте трубе “огласи се седам громова”, садржај којих Јован мора “да запечати” а не да напише. Након тога се “мери храм Божји”. Два пророка ће да буду убијена и ускришена. Откр. 10 – Откр. 11, 14. Овде може да се установи сродност са Лазаревим васкршењем у јеванђељу – наша глава и Јов. 11.  

Повратак на садржај ове стране.

 

Жена и аждаја.

У свим фазама догађаја суделују духовне и њима на различит начин супротстављене снаге. У тексту се једном шире изводи једна страна, а други пута друга. Знак на небу, “жена одевена сунцем, месец јој под ногама, а на глави венац од дванаест звезда” – Откривење 12 – несумњиво приказује “Софију”, небеску односну световну мајку, а мање аспект земаљске мајке; - види главу “Први Духови” у овом делу. Већ је била поменута њена деломично прихваћена повезаност са Маријом. Марија је у старости симболично живела у пећини у којој су частили божицу мајку Кибелу за доношење новога. Њезино “дете” у откривењу – дете небеског бића треба понајпре посматрати као небеско биће –, које ће људе до њихове искрене, индивидуалне језгре после да води “жезлом гвозденим”, т.ј између осталога уз стално опомињање, односит ће се на одређен начин деловања космичког Христа; може да се преведе и са “палицом гвозденом” што на такав начин није само краљевски симбол него и симбол “помазаника”, а има нешто заједничког и са “небеском војском”. Више у глави “Последњих 7 чаша гнева”.

Овде се деломично препознаје однос до карактера прања ногу и претходног помазања Марије из Витаније – види главу “Христ и прање ногу” и ев. по Јов. 12, 13. У томе је такође садржано преузимање мотива новога рођења на све више разине развоја.

"Аждаја " са својим негативним анђелима је обрнута страна. “Михаило и његови анђели” их побеђују на небу и збаце на земљу. Жену од њих сада штите небо и земља.

Повратак на садржај ове стране.

 

Седмоглава звер из мора.

У овом виђењу се појављују друге две негативне снаге; усмерене више на жеље и лакомисленост – Откр. 13, 1-10; успор. нашу главу “Кушање” и Јов. 13, 1-10 и Мат. 4, 5-11. Седам глава се у Откривењу после тумачи као “седам брегова на којима седи блудница Вавилон”, а брегови опет као “седам краљева”. Десет рогова се у Откривењу тумаче као “десет краљева” који су једне мисли и сву своју силу предају Звери.

Због “седам брегова”, који између осталог подсећају на град на седам брегова Рим, постоје слободне хришћанске цркве које у “блудници Вавилону” виде папинску власт. То ипак изгледа мало претерано и упркос историјској проблематици католичке цркве није јасно покривено осталом симболиком. У Откровењу 18: 11-23 се јасно наглашава веза са глобалном светском трговином. (Види поглавље „Седам последњих патњи и пропаст Бабилона...".) Према следећем поглављу Откровење 14 „слика“ животиње би могла бити повезана са погрешним сликама (представама) о Исусу. Може се такође довести у везу са зависношћу о мултимедијалним уређајима.

Основне заводничке снаге ове “звери” могу да се промене посебно помоћу снаге која је описана у нашој глави “Бичевање” – Јов. 19,1

Повратак на садржај ове стране.

 

Звер са два рога из земље.

Овде имамо ону негативну снагу која се усмерава према материјалистичкој сили ствар – Откр. 13, 11-18; успор. Нашу главу “Кушање” и Мат. 4, 1-4.

Контекст ударања печата људима на чело и руку као и број 666 у овим главама веома се јасно одражава и у догађањима на свету као претпоставка могућности куповине и продаје. Развој могућности електроничког умрежавања, банковне картице, линијасти кодови са три дупле линије као границом = 666 у том коду, у Канади развијени односно у Малезији приликом опширнијег експеримента тестирани апарати за обележавање qуди на челу или руци, ознака “La bête" = звер за стару ЕУ-обрачунску централу у Бриселу, међународни банковни код 666 итд. показују како одређене ознаке могу да насатну несвесно или чак свесно и евентуално из вица. Библијска “Звер на земљи” је такође истоветна “идолу Мамону”.

Друга, не посве превазиђена тенденција је да се све драматичнијим проблемима околине најпре приступа неделотворном техничком козметиком, а након тога још више варљивом технократском еколошком диктатуром уместо да се дозволи да до изражаја дођу делотворни демократски односно од људства потакнути масивни импулси промена. Нестајање могућих манипулационих механизама приближит ће се помоћу јасне спознаје њихових својстава. Овај процес повезан је са снагом која је споменута у вези са крунисаwем трњем – наша глава и Јов. 2 - 3.

И у главама о аждаји и обе звери евентуалне потврде у појавама садашњице још нису целокупан садржај. Све се, као што је поменуто, не одиграва само на физичкој земљи. У следећем обновљеном виђењу 144000 људи (Откривење 14) узастопце се појављује више бића односно анђела који на земљи “жању” две различите скупине људи. Савезници Звери бацит ће се у “кацу гнева Божјега”, т.ј. препустити деловањима природних закона.Још желимо да напоменемо да откривење у стварности не познаје “вечнога проклетства” него да се у коначници све може да пронађе у Богу; и да је у вишем смислу све окружено њиме. Успор. Откр. 22 и са тим повезану главу о “новој земљи” у овом акту.

Повратак на садржај ове стране.

 

"Седам последњих зала” и пропаст “Вабилона”; ... Повратак Христа.

Они који су остали постојани насупрот Звери и њезиној слици појављују се у следећем виђењу, на разини која се описује као “море од стакла помешано са огњем”. Из “храма на небу” опет излази седам анђела са “седам зала последњих” које из “чаша гнева” излевају на земљу, на “море”, на “реке”, на сунце”, на “престоле Звери”, на “Еуфрат” и на “зрак” (Откр. 15,5 – Откр. 21).

Овде на делу са једне стране видимо једну још вишу разину свести; са друге пак стране може да делује на још дубљу и егзистенцијалнију ускомешаност свих елемената земљи и видљивог дела окружујућег космоса: чиреви, отрови, патња, огањ, тама, негативни “духови” и катастрофа светских размера са премештањем континената, потонућа или поплаве, падови метеора заједно са тродеобом односно уништењем материјалистичке цивилизације “Вавилона” – Откр. 17 – 18,24. Могућност односно “временски прозор” за догађање у овом правцу показала се већ код шестог печата.

И овде је у коначници могуће одредити дуља временска раздобља. Исусови поздравни говори (на пр. Марко 13) и многа пророчанства, настала у наставку на Јованову апокалипсу, јединствено указују на централни преокрет око 2000. године који изнова поставља све скретнице. (Види горе: О приступу пророчанствима). Научни, у свом значењу још недовољно препознати налази упућују у истом смеру. Масивно смањење земаљског магнетског поља и у међувремену необичан пораст землјотреса и вулканске активности, “светлије” сунце независно од класичних циклуса сунчане активности као и ток врхунца сунчане активности 2000... будним људима показују да је на потезу нешто необично.

Ако се магнетски полови одједном осетно преместе или ако чак и магнетско поље отпадне само по себи те се након тога поновно обликује у обрнутом смеру као што се то у историји Земље више пута догодило, дошло би до геолошког преокрета. Тај преокрет за човечанство не би увео само нову ситуацију него и ново раздобље у историји Земље. Ако би магнетски “Van Allenov појас” у окружеwу Земље с временом на пример изгубио своју највероватније заштитну функцију против честица и “космичке прашине”, и пророчански би најављени падови метеора могли да постану стварност.

Сопствене спознаје између осталог додуше упућују на то да целовитог уништења, којег се боје многи аутори, (више) неће да буду нити у облику трећег светског атомског рата, нити у облику целокупне еколошке катастрофе, нити у смислу теорије скока полова ротацијске оси или њене промене у космичком залеђу. Много тога се променило у основу таквих виђења.

Будући да са једне стране стварно напредују апокалиптички процеси у божанском смеру, а са друге стране преостали егоистички делови човечанства и њихова “елита” манипулишу многим природним процесима, поред промена у човечанству и у његовој свести ограничене би промене на Земљи са астрономским “новим поравнањима” могле да постану неизбежне.

Често су се прорицала “антихришћанска” настојања оних који желе да задрже своју власт као и скраћивање односно завршетак старог времена кроз преокрет па све до три дана таме. Зато ову промену једноставно не можемо да одбијемо као глупост.

У том контексту се из маријанског указања у Гарабандалу прориче „Велико упозорење" које свим људима у души без милости показује шта морају шта морају да промене на себиуспор. Јов. 16:8; Откр. 14:6-20 -, ако желе да створе пролаз до светла (успор. Јов. 16:13). То је повезано са видљивом појавом на небу. Једну годину након тога ће да се догоди „Велико чудо (исцелеwа)" и у Гарабандалу да остане један знак. Ако се човечанство ни након тога не обрати, после ће кроз „ватру са неба" доћи до вишеструко најављиваног великог „казненог суда" („чаша гнева") (види осим тога Мт. 24:28). (Franz Speckbacher, „Гарабандал" -немачки- стр. 120… Коментари са чисто католичког становишта, који се често налазе у литератури о маријанским указањима, не би смели да заваравају да су пророчанске најаве мишљене за цело човечанство.)
Могућа припрема би могла да буде, - уз прочишћење сопствена живота –
молитва за јаче (прочишћавајуће и просветитељско) деловање Светога духа.

У новијим “извештајима” итд. говори се о “нултој зони” према којој они који су зрели за то на Земљи урањају у космичко-духовно поље снага – често не посве тачно под именом “фотонски прстен” – и у физичком стању могу да воде живот са способностима “светлосних тела” виших димензија (види главу “Баскрснуће” и “Краљевство мира”).

Наговештавају се и помоћне акције попут повремених Христових “повлачења” или људи које су припремили анђели, или пролазне евакуације и друге врсте помоћи позитивних ванземаљаца. Свако на основи религије или назора о свету мора сам да зна одакле се може да нада помоћи. Будући да и у космосу постоје светло и сене, добро је због вероватне компликованости догађаја у свему да замоле за вођство Христово и да употријеби сопствену способност распознавања, - јер је она специфично земаљски пут у правцу јединства, у вези са оним новим снагама које долазе одозго.

У том пролазу у основу се ради о последњим приликама свих појединих народа у својој души за одлуку о томе хоће ли и даље суделовати у развоју према "краљевству мира" какво Бог предвиђа за земљу. На крају овог догађаја у коначници долази до повратка Христова (Откр. 12; Откр. 19; Мат. 17;  Апост.пр. 1:6-8). Не долази једноставно као људско биће рођено на земљи него као центар приближавања "неба" (и "оностранства") и земље; а тиме и духа (и душе) и тела. То међутим значи да ће Христда се врати као реално биће – не само као снага за продуховљење човечанства као што то мисле неке савремене групе. Тај догађај директно или индиректно има значење за све људе, а не само за хришћане. Повратак Исуса као сведока о Својима приликом божанског суда признаје се и у Курану. Надаље се из пророчанстава других религија може да закључи да ће и њихови пророци опет да играју улогу те ће да помажу својим следбеницима.
Update English/ Deutsch.

Овом кораку откривења такође не пристаје размишљање о казни. Појављује се напосе као део у себи логичног концепта усмереног према даљем еволуционом степену живота на Земљи. Изазов је доживети га као заједнички пролаз до више разине, при чему ће у коначници сви да пронађу правилно место односно разину за сопствени развој. Ко уз добру вољу у становито време на себе преузме и пренесе потребне обновитељске снаге, у томе може доживети позитивно уз осећање патњи света. Ко насупрот томе у себе не жели да пусти ново, доживљава га као нешто што пада споqа. То је стварно својство “суда” односно “Судњег дана” у смислу апокалипсе. Човек има велику слободу одлучивања али се, као и иначе у животу, до једног одређеног времена мора да одлучи, јер у супротном случају ниједна одлука је такође одлука – “млаки” у контексту откривења нису посебно радо виђени (види главу “7 цркава” са додатком). Лучење духова и на путу до коначног јединства спада у срж догађаја у апокалипси.

"Седам зала” – седмо завршава гласом са престоља “Свршено је” – одговарају распећу и тамо изјављеном “Довршено је”, види између осталог Јов. 19, и нашу главу.

Мистички/ уживљавањем се данас може да спозна како Земља трпи и вапи у помоћ, како се приправља на оне “порођајне болове”. Распеће односно “гроб” као пролаз до ускрснућа односи се овде на целу Земљу и у деловању сеже изнад ње. И овде може да се наслути, као што је поменуто при корацима еванђеља, да пролаз од распећа преко стања са оне стране живота и смрти до васкрснућа данас делује као целина тако да се, посматрано са те тачке, кораци “последњих зала” могу да одвијају без катастрофе у облику “пропасти света”.

Пошто Откровење не скреће пажњу на филм који се одвија механички него на вишеслојни развој (види уводно поглавље „Откровење Јованово“), може бити да је стварни вањски догађај још више напредовао него што се то чини оним, који укочено гледају у ову или ону ситницу, која се (још) не би ни десила. У другим подручјима су присутне неке патње које у оваквом далекосежном облику нису биле ни започете у Откровењу.

Додатак: И нове књиге Wladimira Megre о сибирској пророчици Анастазији (Wega-Verlag, Neufeldersтr.1, D-67468 Frankeneck) садржавају унутрашњу спознају да су стари програми светске катастрофе промењиви; циљ је све оптимализовати помоћу људи и у складу са Богом. То међутим не значи да све може да се одвија као и пре. (Наша wеб-страна није одговорна за wеб-стране... других лица и не подупире аутоматски њихов промењив садржај.)

Питање:
Желим ли да се Исус Христ опет јасно појави како је предсказано, мењајући људски живот и свет?

*Сценарији (само на немачком или енглеском језику).

Повратак на садржај ове стране.

 

(Стварно) “миленијумско краљевство мира”.

Након пролаза кроз време “седам зала” следи космичко виђење на небо враћеног Христа – “звани Верни и Истинити” – са “војском небеском” у белој одећи Тиме се не мисли данашњи људски ПсеудоХрист. “Лажни пророк” (са лажним / једностраним предоxбама о Исусу…) је збачен. 

Наступајуће “миленијумско краљевство” – Откр. 20, 1-6 заправо није империј. Протеравају се управо “велике друштвене машине”, споqне негативне снаге и њихове манифестације.


Овде налазимо и духовни суд. Овде треба да исправимо и проширени криви превод који може да наведе на погрешан закључак:
Отк 20:4: "И душе погубљених због сведочанства Исусова и због Речи Божје и све који се не поклонише Звери ни кипу њезину те не примише печата на чела своја ни на руке; они оживеше и закраљеваше са Христом хиqаду година."
У стварности овде буквално стоји "живеше" уместо "оживеше" (усп. нпр. фусноте у Elberfelder Bibel (оп.п. немачки превод Библије)). То додуше – у случају "душа ..." – може да значи повратак у живот, али код оних, "Звер ... не примише" може да значи и наставак живота на земљи. Дакле од последњих ни у којем случају не морају сви да погину.

Овај стадијум сродан је васкрснућу Христову (Јов. 20-21; и наша глава). И у тексту се самом назива “првим васкрснућем”.

Негативне снаге се ипак на растапају у потпуности; и даље мора да се обрађује несавршеност појединих људи што је сада свакако лакше.

Након “1000 година” скупљају се остаци негативних снага да би потом поново биле разбијене (Откр. 20, 7-10). Види и следећу главу.

Повратак на садржај ове стране.

 

"Ново небо, Нова земља и Нови Јерусалим”.

Након „1000-годишњег краљевства" "отварају се књиге" заи долази „последњи суд" мртвих – надземаљски акти свега што се у животу догодило, - и "друга књига ... књига живота", однова су оно шта је меродавно, оцена живота одн. степена развоја приказујући догађаје, „и … кwигу живота“ - која је темеq и једина меродавна за оцену живота одн. стаwа развоја.

Тек након разорне ватре на нову заведену војску и бацања „ђавла у огњено језеро што гори сумпром“ – према Откр. 19,19 – Откр. 20,3 сада у Откр. 20:11-15 – приближава се Ново небо и Нова земља – Откр. 21-22. Остаје отворено о којим се раздобљима овде ради.

Христов мото је “Ево, све чиним ново” – без изнимкеОткр. 21 5 – И ово “ново створење” има сличности са оним што се већ пре развило у појединца и уопштено у смислу непролазних вредности. Зато је садашњи чин важан и за оне који данас очекују приближавање апокалиптичких догађаја.

На новом је небу – у тексту поменутом пре земље и Новог Јерусалима – наговештено нешто попут космичког вазнесеwа. (Успор. вазнесенје у јеванђељима, Лук. 24, Марк. 16, и нашу главу о вазнесенју). Ако се до сада тежиште описивања налазило на земљи, сада у први ред долази значење догађаја за видљиво и невидљиво “небо”. Овде се не мисли на вечно небо Божје са оне стране простора и времена – то небо остаје непромењиво – него на створене светове. Могло би да се установи да мала планета Земља ни у космичким мерилима није само “земља у развоју” него да у решавању своје проблематике има далекосежни високоспецифични задатак. Према Лорберу и другим изјавама проблематику се на темељу велике људске слободе и великих заплета у материјалном не би на такав начин могло да нађе у свим евентуално “насељеним” световима; па чак ни негативне снаге које су према Јовановим виђењима биле “бачене на земљу” и у њено “огњено језеро”. Одговарајући пролаз целокупног човечанства односно земље са Исусом би сигурно имао обновљено, проширено деловаwе слично Исусовом деловаwу на човечанство.

Обновљена “нова земља” и са тим повезано спуштање “новог небеског Јерусалима” на ту земљу може се, дакако у космичком мерилу, да упореди са првим Духовима (Дела апостолска). То није географски Јерусалим. Земља се на различитим разинама налази у замени са околним космосом.

"И прогнаних више неће да буде – други преводи: ни таме итд. - , …и престоле ће Божје и Јагањчево у граду да буде” (Јов. 22:3). То доследно значи да се овде спашавају и негативне односно смртоносне снаге, докинута је раздвојеност света. Свет се тек овде појављује као свесна целина, „у Божјој близини" у виђењима додуше наслутиво, али неописиво стање. Слаб преслик овога стања било би када би се са било које тачке у унутрашњем животу могле да оживе све остале тачке, искуство које може да се појави на путу; “Све у Свему”. У Богу је већ присутно више јединство свега.

Божански модел стварања – А – и ново стварање са бићем поново свесно здруженим са свиме у Богу – О – истоветни су, а ипак постоје и један и други. “Крај” је дакле више од почетка, иако је већ све садржано у почетку. Тај правац дешаваwа је већ препознатљив као тенденција усклађивања у малим деломичним подручјима људи која пролази кроз све.

Желимо још да споменемо да се на пример у виђењу R. Steinera догађај “нове земље” односи на једно од трију “инкарнација Земље” која се упоредно дешавају у огромним временским раздобљима. Не желећи овде да заузмемо одређени став о карактеру “нове земље ћемо у сваком случају да поменемо да према описаном произилази још из једног другачијег процеса од примерице инкарнацијског ритма који је у хиндушкој космологији израчунан за планете и цели космос. Ако га се једном узме озбиљно, преко до сада познатих односно наслућиваних начина постајања и нестанка улази у све више “октаве” односно “спирале”.

Већ и насупрот данас могућим спознајама у потпуности бледи мишљење неких теолога који апокалипсу узимају као упозоравајуће присподобе без стварних својстава.

Исусове присподобе у јеванђељима узете су из живота људи због зорног приказивања становишта. После, још током својег земаљског живота, Исус је ученицима наглашавао да им више не прича у присподобама него да им отворено говори. Откривење не потиче из људског живота; свуда где су у тексту дана тумачења ради се о директним “подударностима”; т.ј. на дотичној разини свести виђено је нешто “збиљско” као у данашњем духовном истраживању R. Steinera. Апокалипса свакако и упозорава на пр. на прелаз са теологије на “тео-праксу”; на посматранје онога шта ће да се догоди и на “на појављивање Бога у становитој садашњости”. Бог делује и кроз људеали то нема ништа заједничко са произвољним људским деловањима: човек не треба да се игра Бога или смака света. Људски развој се може уствари у глобалу одвијати заједно са Божијим планом (програм стварања).

Повратак на садржај ове стране.

 

Закључна глава: Хришћанска својства.

Стварна хришћанска својства је Исус Христ сам и тиме самостално трагање за везом са данашњим Христом у души – “Тражите и наћи ћете”- . Директни пут за његово разумевање показује се у озбиљном схватању разговора са њим и премештање импулса из њега. Нека ови чланци заинтересоване потакну на то.

Други пут, који може да се здружи с већ споменутим “директним” путем, напипавање је и преузимање у сопствени живот оних специфичних квалитета које је унео Исус Христ. Том могу да припомогну изнова обрађени делови ових чланака штампани дебљим словима.

Ова различита својства способне за ширење имају у себи заједничко да се Христ очигледно налази са оне стране супротних парова (dihotomija) овога света. Не меша једноставно обе стране, његови су назори “трећи пут” који је уз промену свега окорелог у стању са једне друге разине да укључи плодоносно, непосрнуло са свих страна. Види и табелу на крају.

Из појединачно посматраних својстава произилазе даље последице за данашња друштвена разилажења старијих и новијих настојања. Многе до ових група барем у једној тачки и једном погледу изражавају нешто нужнога на шта друге групе на пр. због заплетености у старе лево-десне супротности не обраћају пажwу. Разилажења између старог и новог – барем у догледно време – неће да исчезну; на место крутих бојишница са привидним супротностима ступит ће међутим дијалог; и онда ће супротстављене линије доћи на правилна места; нпр. неко може да служи Богу или да обожава новац. Лакше ће да се састану они прикладни људи који заједно могу да створе нове пројекте, - који неће поново да заврше у једностраности. Неприкладно ће изнова да се групишу.

И сва остала запажања ових чланака могу преко проучавања одговарајућег индивидуалног интензитета и развоја да добију практични карактер; чак и када су многа пролазна становишта о томе разбацана и не понављају се у свакој глави.

Овакав начин истраживања удаљује дакле од навика многих теолошких и других праваца да се Исуса непрестано “искоришћава” за њихове доброхотне али ипак једностране погледе; усто наглашавају она места која одговарају њиховој свакидашњој слици а остало одбацују или другачије интерпретишу или игноришу. Већ су и писци јеванђеља у првим вековима барем у начелу спознали да се Исусова многостраност може боље да прикаже ако употребе више извора. Нису били тако глупи да у томе не примете разлику у мишљењу. Неки су савремени теолози насупрот томе сматрали великим открићем да у предајом сачуваним јеванђељима могу да пронађу различите изворе с различтим погледима, на пр. “извор Q”; што је једнако повезано с пребрзим одговором на питање ко је од зачетника стварно био у “праву”. Препознаје се дакле да су готово сви на свој начин били у “праву”, наравно уз удаљавање њихових једностраности. То “екумени” може да да нове импулсе.

Људи, који се позивају на другачије религијско односно светоназорно залеђе и не стоје позитивно заинтересовани насупрот црквено окорелом, разводњеном хришћанском начину прилажења или у њему свакако могу да препознају нешто садржајнога, из тога сигурно нешто могу и да науче једнако као што је писац ове главе упознао и научио ценити различите правце. Многи заступници других религија данас више од многих историјско-критичких хришћанских теологија признавају оне стране Исуса Христа које се с материјалног становишта тешко могу да објасне. Ту би дакле требали бити опрезни.

Осим тога Христа не може да се унајми “хришћанским” религијским групама. Његов начин приближавања људима може да да снагу за јединство у мноштву: љубав и дубоко разумевање, једну хармоничну снагу. Та снага не нивелише све разлике него удружено љубављу одржава једно поред другога и открива стварно неудруживо. Хришћани су свету у многу чему ускраћивали ту Христову снагу која придоноси конвергенцији/ приближавању различитих струја. Време је да се хришћани у интересу спашавања Земље из темеља присете својих стварних задатака – уз претпоставку да истински желе да се сматрају хришћанима.

 

Табела: Хришћански став – “На свету” али “не од света”*, један “Трећи пут".

Енглески: Табле: "Арцхетyпес" (моделс, сyмболс) фром тхе еарлиест хисторy -елуцидатед бy тхе библе- то Јесус, анд то тхе футуре.

Повратак на садржај ове стране.

 о делу 1 у вези с корацима јеванђеља.  /   О 3. делу: 11 глава о различитим темамам и животним питањима.   /   О 4. делу: О Старом Завету, и доприноси дијалогу са другим религијама.

е-маил wаys-оf-christ.cом : Ако је могуће молимо да пишете на енглеском или немачком језику. У супротном случају пишите кратке реченице и именујте језик у којем пишете.

Повратак на почетну страну.

 

Упућивање на друге верзије и права.

Друге стране на Интернету могу да се нађу под http://www.christuswege.net (немачки) и http://www.ways-of-christ.net  (енглески). За остале језике види Homepage. Немачки и енглески текст на Интернету редовно се актуализује и садржава страну “промене” као и једну додатну страну. Дозвољено је штампање страница на Интернету и прослеђивање копија непромењена садржаја. Провера превода на друге језике се не обавља увек.

Употребљени кратки цитати из Библије и напомене – прерађене на темељу различитих превода – су додаци уз одговарајуће главе главнога текстаТаква карактеристична места нису међутим потпуна замена за попратни студиј или медитацију целих глава из Јеванђеља или делова Откривења. За то је препоручљива Библија или Нови завет.