Путеви Исуса Христа

Независна информациона страна
са становиштима многих области
истраживања и духовне спознаје.

 повратак на почетну страну: остале понуде и језици.

 

Путеви Исуса Христа у људској свести и на земљи.

Попис садржаја свих делова.

Ово је први део: Поглавља о корацима јеванђеља:.

За доњу главу морате у потпуности отворити страну
1.  УВОД у смисао и употребу овог текста, са упутствима за медитацију итд.
2.  „На почетку бијаше реч“...“и реч телом постаде“
3.  Исус Назарећанин: његово рођење
4.  Налази ли се нешто значајног у Исусовим младалачким годинама?
5.  Напомена уз расправу о „два дечака Исуса”:
6.  Крштење на реци Јордан преко Јована Крститеља
7.  Тишина у пустињи
8.  Кушње и позив ученика
9.  Свадба у Кани
10.(Становишта о сексуалности, симпатији, уживљавању и љубави)
11."Света ревност” (и становиште о емоцијама)
12.О беседи на гори (Мат. 5; са становиштима о разумевању)
13.Исусово преображење на гори Табор (Мат. 17)
14.Питање о „чудима”
15.Лазарево васкрсење


16."Овце”
17.Исус и прање ногу; и помазање у Витанији
18.Последња вечера, хапшење и бичевање
19.Крунидба венцем од трња и поздравни говори
20.Распеће и полагање у гроб
21.Питање празног гроба, „одласка у пакао или рај”
22.
Васкрсење
23."Вазнесење”
24.Први Духови
25.Исусов портрет

О 2. делу: Кораци откривења по Јовану; кликните овде
(12 глава о откривењу)
завршна глава: Хришћанска
табела: Хришћански став – „На свету, али не од света”, један „Трећи пут”

О 3. делу: 11 глава о различитим темамам и животним питањима – кликните овде

О 4. делу: О Старом Завету, и доприноси дијалогу с другим религијама

Упућивање на друге верзије и права.
е-маил.

 

УВОД у смисао и употребу овога текста.

Већ две хиљаде година – према претходним пророчанствима чак и неколико хиљада година више-људи се непрестано заузимају за своја вишеструка директна искуства са Исусом Христом. Сличности независно једни од других показују упркос различитим карактерима, различитој религијској, филозофској или научној околини. Говоре о становитој садашњој реалности Христа; делом и о могућности да себе и друге припреме за слична искуства; и о новим способностима кроз Христа које већ 2000 година утичу на развој човечанства при чему се овде не мисли на спољно историјско-културно посредовање. Поново ћемо се подробније позабавити овим не само теоретским, већ и практично изведивим корацима „раста”. Следећи кораке којима је ишао сам Исус може да се види њихово значење за различита животна подручја.

У 12. веку опат Joachim de Fiore прорекао је „раздобље Духа Светога, у ком ће однос појединца до Бога независно о институцијама постати опште добро. Данас се у сјету настоји тражити не само одговарајуће утеловљење Христа у човеку, већ и појединца посматрати као свесну станицу у „Христову телу”.

С овим јеломично повезан „повратак Христов” и садашња „апокалипса” као велики догађаји указују на нешто опширније, а не на људски замишљено „поновно утеловљење”.

Које се специфичне могућности развоја за човека и Земљу могу овде наћи, а којих током Исусова земаљског живота није било, питање је на које ћемо у овом прилогу као потицај покушати да дамо неколико одговора.

Управо у времену
- када феномен Исуса Христа заокупља многе
различите теологије и догме, лингвистичке, историјско-критичне, археолошке и палеографске, религијскосоциолошке и дубинскопсихолошке, природнонаучне, политичке и друге начине посматрања,
- када је као и у време прахришћанства уз стару материјалистичку настала вишеструка духовна сцена, од којих су обе резултовале текућим прелазима на Хришћанство као и разграничењима,
- где данас долази до најзамршенијих појава као на пр. многих наводно утеловљених Исуса и гдје се често у Христово име чини оно проблематично и негативно, може бити занимљиво испитати што би у овој компликованости могао заправо бити посебан допринос Христа.

Овде се надовезујемо на сопствена унутрашња искуства као и на друге мистичне и ине изворе. Употребљена су интердисциплинарна становишта из многих научних и искуствених, а не само теолошких области. Код духовних становишта нећемо да говоримо о псеудодуховности која се окреће од политичке свести. Догме механистичког промишљања природних наука задњег века због тог наравно не могу бити прихваћене као ограничавање становишта; исто тако се не могу прихватити предоджбе источњачких религија које произлазе из претпоставке да нема ничег што се већ не налази у староиндијским Ведама те да је Исус само „евентуално трећеразредни учитељ” истих. Ове спознаје се не могу изводити из упозорења на књиге које су у тексту дане као упоредбе или допуне. Због тог ове књиге или теолошка предзнања за разумевање нису важна. (Исто вреди за планирани попис теолошких књига, види линкове) Ништа се не подразумева као догма или мишљење неке спољне религијске организације. Овде се не желимо обраћати против било које цркве или верске заједнице па тако ни против апостолске веросповести. Људи другачије вероисповијести или светоназора, који се занимају за нове спознаје на подручју хришћанства, могу да се пронађу у овом догматски и материјално неразводњеном акту. У том су дакле садржана упозорења на однос хришћанских путева до других тежњи. Као што је делом у јеванђељу по Јовану на једном, за тадашње тражиоце спознаје разумљивом језику обрађено специфично хришћанско тако и овај акт с различитих страна приказује данашње приступе . Овај акт је слободан и у свом стилу; истраживање је нешто друго него мисија. Хришћани, који више воле једноставно веровање без дубокоумног промишљања, могли би из овог акта научити како започети разговор с људима друкчијег духа у својој околини без појаве непрестаног неразумевања.

Нека текст говори својим садржајем.

Још вам много имам да кажем, али сада то не можете да носите. Но када дође он – Дух Истине – упућиват ће вас у сву истину” (Ив. 16:12-13). Тим духом се може инспирисати овај пројекат.

 

Методичка упутства:

Следећих 37 глава следи акте у јеванђељима и у откривењу по Јовану. Препоручује се њихово проучавање помоћу јеванђеља по Јовану и откривења у оваквом редоследу.
Проучавање Библије, т.ј. читање текстова те њихова повезана језична обрада је само
један метод. Током проучавања главе текста те напослетку и Бог ће захтевати дубље спознаје.
Wеб-страна састоји се од дужег, непрекинутог текста, до чијих глава се може да дође преко садржаја. За подробније проучавање препоручује се принт текста: према подешености садржаја и принтера износи око 120 страна.
Ко се осим читања занима и за целокупни метод обраде – укључивши и запуштене јелове душе -, може након проучавања једне главе ових концентрисаних опажања прочитати на пр. одговарајућу главу јеванђеља по Јовану те о томе медитирати. (Јован односно његови ученици су се посебно бавили дубљим духовних значењем догађаја.)
Појединости о медитацијској пракси
.

Цртежи: Збирка слика (.pdf, 169 kB)

Повратак на садржај ове стране.

 

У почетку бијаше реч (грчки Логос) … и реч телом постаде” (Јов. 1).

Овакве представе нису усмерене против Исуса као људског идола али наговештавају његову дубљу повезаност с Богом и током стварања. Природу ове повезаности може се још увек различито замишљати; недозвољен захват је међутим унапред ју одбацити као неразумљиву и неаутентичну. Нешто слично се може наћи у јеванђељу по Јовану 1, Јов. 5, Јов. 6,69, Ив. 7 , у Матеју 16,16, у Посланици Колошанима и Ефежанима, итд.; било је живо још код старих црквених учитеља, код мистика попут Jakoba Böhmea, код Rudolfa Steinera (Helsingfors 1912) те поново оживљава у „езотеричким науцима” хришћанских напева „Даскалос” као и у књигама америчког теолога Matthewa Foxa„Велики благослов” и „Визија космичког Христа”, итд..(…)

У католичкој и деловима јеванђеличке цркве исчезлу приближеност таквој разини предаје покушало се конзервисати помоћу теоретских верских догми. Други делови јеванђеличких цркава, који су више препознавали Исусово социјално деловање, мислили су да морају да напусте Исусова божанска својства. С овим се у науцима хиндуистичког порекла успоређује појам „аватаре” различитих степени. Под њим се подразумевају људи, који на земљи не постоје због сопственог развоја већ због добровољног доприноса развоју једног народа или човечанства; као кап „из божанске потпуности”. Разлике између оваквих узастопних „аватара” често се у таквим сваћањима расплињују док јеврејско и хришћанско сваћање „Бога историје” наглашава аспект даљег развоја те посебно с тиме повезану улогу „Месије”.

Треба још упозорити на то да Кур’ан на многим местима Исуса Христа признаје као божанског пророка и као „реч” Божју, „створену попут Адама”. У добро схваћеном исламу вреди дакле више него код оних савремених хришћанских теолога који су оставили само социјалног реформатора Исуса. У Кур’ану једино није прихваћен наук о Исусу Христу као Сину Божјем у оквиру каснијег наука о пресветом тројству којег хришћани већ у Мухамедово време сваћају веома земаљски. Једва да је и било хришћана који су замишљено могли протумачити на такав аутентичан начин да то разумеју и људи друкчијих назора. (види додатну страну „Исус и ислам”).

Овде треба најпре запамтити да овај део загонетке Христове у много чему не извире из шпекулативног промишљања већ из визионарских граничних спознаја, шта се јасно опажа на пример код Jakoba Böhmea који је имао ретку способност апстрактне обраде спознатога. Сва искуства духовне природе изискују додуше (само)критичну обраду; оцена њихових резултата без признавања егзистенције таквих разина опажања као неприкладни метод одводи у празно.
Такође ни људи с препознатљиво мистичном, односно спиритуалном задаћом нису стварно схваћени ако се посматрају само историјско-критички из своје спољашње социјализације, уместо да се узме у обзир њихов самостални унутрашњи, спиритуални развој.

*) Исус је као човек који постоји у историји доказан релативно добро. Писци историје из 1. века н.Х. као што су Јосеф и Тацит потврђују његово стварно појављивање. И у самим библијским Јеванђељима су током више догађања именовани време и место. На пример, наведено је више владара и функционера Лук. 3:1, 2, 23), преко којих може да се идентификује година у којој је Исус започео са својим учењем. Исти су се могли пронаћи и у писању историје. Стога библијски извјештаји немају карактер само митолошких прича. "Апокрифи" којих нема у Библији, тј. остала хришћанска Јеванђеља, између осталих текстови из првог века често не полажу велику вредност на тачно извештавање него више на одређене интерпретације појединих догађања преко одређених аутора.

Уз ово се на немачкој и енглеској страни налази извод из Јеванђеља по Јовану, почетак 1. главе.

Јеванђеличка медитација описана је у уводу под „Методичким упутствима”. Управо овај текст је употребљен за сагласје са Христом као фино усклађеним приматељем уместо да се долази у додир са неким тобожњим хришћанским снагама.

Повратак на садржај ове стране.

 

Исус Назарећанин: његово рођење.

У јеванђељима редоследом долазимо до више људских догађаја. Исусово рођење традиционално је повезано са Божићем чак и када се код овог празника ништа од тога не препознаје – Лук. 1, 26фф.; Мат. 1, 18фф. Морамо да се упитамо због чега, са обзиром на чињеницу средишњег значаја каснијег Исусовог „трогодишњег науковања”, теолози данас толико напора улажу у побијање Исусова девичанског рођења. Док је рани ванземаљски гностицизам потребном сматрао представу да је Исус имао само једно „привидно тело”, код других струја може да се установи јединство у мисли да је Исус морао да прође кроз све станице људског животног облика, чиме је истовремено изражавао одређена мерила. Ова дискусија би – ако јој је мотив стварно трагање за истином – требала свакако бити отворенија. У времену када се у вези с трансформацијом сексуалности и љубави појављују нова гледишта деломично источњачког извора и подсећају на старе обичаје светишта, усвајање истинске сржи у предаји не треба дуго да траје . Будисти, који Буди приписују необичне околности рођења, уопште немају потешкоћа у прихватању „девичанског рођења” Исуса, а нити с девичанством у претежно духовном смислу као што то на пример тврди Штајнер. Ку'ран говори о Исусу као о посланику Бога којег је Бог у Марији „створио као Адама“ - као што Библија говори о анђелу који је најавио девичанско рођење Исусово.

Може да се истакне и да се управо овде наговештава Исусово својство неприпадања ни једној устаљеној шеми размишљања. Специфична својства ћемо дакако препознати у даљем току његова живота. Притом ћемо да се сусретнемо и са значењем могућности да се током живота са Исусом „поново родимо”*).

Од почетка се живот и деловање Исуса одигравају повезано са током светске историје. То се види већ код пописа становништва које је наредио цар римског светског царства, који је био повод за Исусове родитеље да путују у Бетлехем, место које је било значајно за пророке, где је Исус рођен. То се имало у виду и у теолошкој књижевности када се ради о разматрању значења Исуса у целом свету.

Уз ово се на немачкој и енглеској страници налази извод из Јеванђеља по Јовану 3,5-
8… : Ново рођење.

Ово није присподоба. Ради се о једном од оних „тешко разумљивих” места у Библији са прецизним и веома важним значењем за оне који су имали искуства и знања да их свате. Исус појединцима није рекао нешто, шта унапред не би могло да се докучи и да се искористи. Следом одломка нашега главног текста, на пр. „Крштење”, „Тишина у пустињи” и „Преображење” и др. описују се неке ствари које тему „Ново рођење” чине приступачнијом.

Чак и за оне, који нису толико директно истраживали у овом смеру, са тим је у ранија, мирнија времена био повезан Божић. Празници „црквене године”, у овом случају адвент, такође су ускладили уопштеност са пластичним продуховљењем Христова рођења на сличан начин као што је пост духовно припремао за слављење Васкрса. Зато се током година могло спознати – ако не и разумети оно шта се у данашње замршено време може доживети готово једино уз интензивну медитацију односно дуља раздобља молитве.

Божић је у ширем смислу празник љубави, за сећање на то да је Исус био поклоњен човечанству. Тиме се не мења дубљи смисао, јер се могу следити сви кораци у Исусову животу. Успореди осим тогаглаву „ и реч телом постаде” у главном тексту.

Поново рођени хришћани у смислу данашљих Слободних цркви и сл.
- и даље су присиљени да своју веру стално јачају и тако постану савршенији.
-њима доличи да сва своја подручја живота поново обухвате; већина ће кроз то доста тога морати да мења.
-Као и у оној почетној фази „све ће се поново чинити“ (Откр.21, 5), тако се и данас већ тражи да се о свему наново размишља.

Питање:
Могу ли - ако то још нисам спознао – да желим унутрашњу обнову из Бога као прапочетку свега?

Повратак на садржај ове стране.

 

Налази ли се нешто значајног у Исусовим младалачким годинама?

У многим савременим духовним актима се и овом подручју деломично приписује надпропорционално значење. Библија извештава само о хвалоспеву мудраца Шимуна и чуђење писмознанаца дванаестогодишњем детету – Лук. 2, 29 – 51. Најаутентичније од небиблијских „дечјих јеванђеља” које постоји у фрагментима и новим причама (Lorber-Verlag, на немачком језику) - „Јеванђеље по Јакову”, садржи додуше какактеристичне догађаје и сусрете. Тамо ипак не можемо опазити да је – као према једној савременој тези – Исус све научио од Есена или с њима деломично сродне заједнице из Кумрана, по једној другој у египатским односно грчким светиштима, по следећој у Индији итд. Запошљавање креативне маште могло би да буде плодоносно када то не би довело до нових брзоплетих догми. Тиме би настала још једна слабија контура Исуса који се није интензивно сусретао с овом или оном већ са свим значајнијим струјама ондашњег времена и при томе развио оно што је морао да развије изунутра, а није морало бити истоветно ономе што су други претпостављали да се мора научити. То је темељна спознаја која се може следити у малим корацима и која је некима веома добро позната. Разбија једностране психолошке представе о „обликовању” и понашању. Типична је управо за обликоване појединце и мистике. У начелу се може показати већ и у раном детињству. ...

R. Steiner у такозваном „Петом Јеванђељу” представља сцену где је Исусу пре крштења на реци Јордан постало посве јасно да у новом времену начин рада езотеричких редова изолираних од спољног света, као што је на пр. онај у Есена, може да буде контрапродуктиван. Њихова ревност у закону са много телесних и етичних/духовних прописа о чишћењу ослобађала их је од негативних утицаја те истовремено још више погађала њихову околину. У даљем току Исусова живота сусрећемо библијски потврђен основни импулс „бивања на свету, али не од света” и укључивања света у сопствени развој. У то између осталог можемо да укључимо и чињеницу да Исус на концу подучава оно, што је пре било скривано; то у бити није у супротности са тим да се одређени науци у разумљивом облику најпре преносе боље припремљеним следбеницима.

Према старим, на строгој тајновитости основаним мистеријским традицијама то се у бити означује као нови историјски удар. Нешто слично се на својствен мачин показало и на пр. у новим усмерењима mahayana будизма, гдје се одједном јако наглашава саосећање са свим бићима. Тек у наше време постала је очита доступност духовних дубина свима. Нико не може рећи да о томе ништа није чуо. Како је данашња езотерика киоска у ствари још веома површна, треба претпоставити да се ова тенденција још дуље време неће остварити. Јасно је да се на пр. пракса тајновитости ватиканске библиотеке утолико чини „предхришћанском”.

Повратак на садржај ове стране.

 

Напомена уз расправу о „два дечака Исуса”.

Овде још треба да се спомене Steinerovo тумачење различитих података о Исусовом пореклу код Матеја и Луке као „два дечака Исуса”. Будући да се тамо није оспоравало да је до манифестације божанске нарави Христове дошло само у једном човеку, у неку руку развесељава начин на који је интелект антропозофе и теологе овде довео до „главне спорне тачке 1 или 2”. Радило се при томе о нечему другом, наиме о питању пратње Христова постајања човеком и његове животне околине кроз моћи мудраца из различитих култура: (...) . Будући да духовни предмети истраживања могу бити вишеслојнији него што га се може прелити у одређене земаљске представе, конкретизовани подаци у литератури нису увек егзактнији од уопштених гледишта.

Повратак на садржај ове стране.

 

Крштење на реци Јордан преко Јована Крститеља.

Првбитни облик крштења водом није био нити симболични чин нити изражавање припадности верској заједници. Потапљање које је обављала у том искусна личност, овде Јован Крститељ, доводило је често готово до утапљања, представљало је дакле стварно гранично искуство. Утолико је било слично античким „посветама” односно „покушајима посвета”; могући психички доживљаји нису овде међутим сами себи циљ или метод савладавања страха од смрти него је крштење било печат позиву на „покајање”; тачније преведено као „повратак” вољи Створитеља, јер се навешћује „приближавање” његова „небеског краљевства”, - Мат. 3, Ив. 1.

Када Исус моли за крштење Јован се не осећа способним да му пружи помоћ; пристаје али нема надзора над догађајем, већ може само посматрати како се у Исусу догађа већа промена него шта би ју он могао посредовати. Већ је предвидео могућност вишег степена крштења ватром духа, које ће делити онај, који долази након њега. Тако сада види „Духа Божјега” како силази на Исуса. Хришћански езотерици су у том видели стварно „рођење Христово у Исусу”; за то у ствари није потребно понекад присутно представљање Исуса и Христа као бића, која немају ништа заједничког.

Уопштено се крштење, пре свега „крштење духом” – појам се на различит начин употребљава на пр. у слободним црквама – може појмити као улаз у „ново рођење” човека – Јов. 3. У Хришћанским тежњама употребљаванији појам „поновно рођење” због његова бркања с реинкарнацијом овде избегавамо; тиме не желимо да тврдимо да се у Библији не појављује питање реинкарнације – у погледу тога би требало поближе истражити на пр. Мат. 11, 14.

Уместо да се одлука препусти теолошко-теоретским расправама о значају крштења требало би се позабавити питањем значења таквог „новог рођења” за човека. Он из дубље равнине свога бића може поново да започне, осећати и просветлити свој цели живот; из слоја бића, који је окренут Богу. Бог у човеку може „да преузме лик” који му је јасније препознатљив од сопствене „слике”; или се, као што то изражавају мистици, „Хриистова искра” у срцу испуњава животом те у човеку почиње расти. Човек, који о овоме размишља, може то такође да препозна у слици детета, које се реално развија или детета с мајком као слику душе. За разлику од пролазне, попут вежбе створене унутрашње слике показује се овде даљи развој, који одражава несамовољно побуђене унутрашње развоје у човеку. Ово унурашње дете може после „да одрасте те да постане свесно садашњости.

Код мање имагинативно надарених исти се феномен може да изрази више преко унутрашњих осећаја или умних утисака или једноставно преко промена у животу. Уметничка дела попут „Сикстинске Мадоне" настала су из визија те због тога могу помоћи при проналажењу доступа до унутрашњих реалности. (...)

(...) Види и медитативно опажање јеванђеља по Јовану према „методичним упутствима” у уводној глави.
Овде може да се покаже следеће битно својство пута према Исусу: развој и његово мерило се мења у сваком поједином човеку. Све може да се развије из себе или у размени са животом без потребе за посредником у оздрављењу. Тиме се не искључује међусобно братско саветовање. Пут је замишљен за „потомство”, за уживљавање.

Унутрашње" доживљавање тиме није било замишљено као замена за молитву „спољном” Богу: „Останите у мени и ја у вама” – Јов, 15.

Наставак крштења водом након почетка Исусова науковања или чак и након „крштења духом” није представљао присилну нужду. Већ код Исуса самог постао је спољним знаком у души сазреле нове фазе развоја. Иако је покрет Јована Крститеља подучавао „покајте се и крстите”, Исусови ученици су након стапања с овим покретом подучавали „верујте”, т.ј. отворите се за снагу вере „и крстите се”. То је између осталог било признање присташама Јована Крститеља. Почело се у сваком случају од позитивног. Обојица су крстили одрасле који су могли свесно да доносе одлуке. Не искључујемо наравно да већ 2000 година постоји благослов за новорођене као „право рођења”; сврсисходније је такав благослов разликовати од правог крштења те и од питања припадности одређеној цркви. На такав начин би се с тиме повезане расправе разрешиле саме од себе.

У неизбежном ослањању на посвуда присутну интерпретацију најављеног месије као краља крштење се доживљавало као улаз у ново краљевство. Није било превише успеха у објашњавању ондашњим људима да се ипак неће радити о спољном државном краљевству и спољној црквеној организацији, већ о заједници свих који Бога прихватају као свога оца и себе саме у души као сина/кћер рођене од тог оца. Ова безбедност, повезана с братским понашањем „синова” и „кћери” између себе и с Исусом - Сином Човечјим и Божјим - као старијим братом, чинила је језгру наука који је људима био понуђен у наслеђе. У старом Израелу је додуше уз старе, удаљене представе Бога постојала и представа Бога као оца. Доживљавали су га више као оца Аврамова и народа потеклог од њега. Бог је само кроз народ био отац појединца. Само су неки тада могли допрети до доживљавања Бога као директног Оца индивидуе, којег је тек Исус донео јавности; индивидуе, којом утицај Бога управља у души и која у свако време може да тражи комуникацију с Богом; индивидуе, која кроз ову везу с вечним Богом може да појми и надвременско сопственог бића. Ово се још јасније учвршћује даљим током Исусова пута. То се јасније учвршћује у даљем току Исусова пута, а назначује се и овде.

(...)

Liberal theologians have portrayed the baptism of Jesus as a vocational experience. Seen from a traditional theological point of view, however, the calendrical and prophetic embedding in world history was also an issue (e.g. Luke 3:1-4 including the reference to Isaiah 40:3-5; ): the prophecy deals with a redemptive act of God.

Уз ово на немачкој и енглеској страни долази извадак из Матеја 28, 18-20; с напоменама о крштењу у данашње време.

Данас се крштење већином обавља шкропљењем водом или потапљањем. Цркве међу собом у правилу признају крштење и тиме постојање верника у Христу. Слободне цркве вредност већином полажу на то да крштењу могу да приступеи само одрасле особе или да се обновљено крштење може обављати само код одраслих. Тамо се додатно полаже вредност на дубље спознаје крштења Духом Светим . (Најпре су се стварно крстиле одрасле особе. Тиме ипак није била искључена подела благослова деци. Имала је нешто друкчијии карактер од крштења.) Крштење у првобитном облику није се још оснивало на истовременом преузимању чланова у посве одређену конфесију као што то данас чине велике цркве.
Цркве у правилу дозвољавају да „у нужди”, када у близини нема доступног свештеника, крштење може да обавља сваки хришћанин. „Крстим те у име Оца, Сина (Исуса Христоса) и Духа Светог . Амин“.

Питање:
Могу ли - у случају да то још не доживљавам - дати мој живот у руке Бога?

Повратак на садржај ове стране.

 

Тишина у пустињи.

На почетку деловања као Христ*, односно Месија – хебрејски „помазаник” – стоји сам. Ту спадају крштење и 40 дана у пустињи – на пр. Марк. 1, 12-13 – с кушњама. На закључку се обавља позив ученика.

Пустиња споља и изунутра представља самоћу која омогућава да постанемо свесни самих себе те да се јаче повежемо са свеобухватним Богом. Ова припрема за све остало нужна је за сваки озбиљан пут религије, обновљену везу с божанским праузроком чак и када то није целина пута. И Исус на својој разини доживљавања пролази такву фазу која значи више него исто тако могућа свакодневна разборитост.

Цркве, а посебно оне које често говоре о „унутрашњости"- и то постављају као тобожњу супротност спољним показивањима мира не придају труда људима истински показати практикујући пут до овога „унутрашњег мира”. У богослужјима свих преко 30 различитих цркава не може се нити у назнакама наћи елемент тишине, тихог унутрашњег погледа на себе, тихог чекања након молитве. Песма, проповед, молитве, песма с истовременим скупљањем новца без престанка – то је готово одраз хектике данашњег друштва, кроз коју се људи несвесно или чак свесно одвраћају од своје неистражене унутрашњости. Тек у новије време, са обзиром на потрагу многих људи за било каквим искуствима, постоји мали напредак те се на пр. барем за неке одржавају одговарајуће организовани викенд-семинари или слично односно у питања о могућностима упућује се кући или у библијским круговима. Чак и тамо често нема директног упутства. При том једни препознају да је за већу приближеност Богу потребна и „тиха собица”, а други да су њихове друштвене вредности као на пр. самокритичност, толеранција односно способност помирења као исходиште предуслов за повремено искључивање спољне подузетности. Ово би наравно било једва довољно када би се ту и тамо догађало у богослужју, но ипак може да се сматра побудом за препознавање у основу честе, потиснуте потребе.

Мистик Јакоб Лорбер писао је о Христову савету људима о „кратком путу до препорода”, што се данас – да се избегну неспоразуми – може означити као „ново рођење” како је то било описано у претходном чланку. Види и „О унутрашњој речи, гласу тишине” у издању Лорбер Верлаг (на немачком језику):
„Пракса је оваква: Уколико неко жели да се препороди у Христу, мора да призна своје грехе – дакле све што га одваја од Бога. То је нешто друго од оног што би могло да се докаже. Онда би морао дубоко да се покаје изунутра и споља и озбиљно да направи преокрет. Након тог би требао да се прими ‘посвемашњег прекида’ са светом – мисли се на његове егоистичке заплете, а не на активно живлење у њему -, „и посве да се преда Мени те у својој љубави да чезне за мном. У тој великој чежњи мора се свакодневно од света и послова да повуче у себе те најмање три сата уз затворена врата и прозоре нити да моли нити ишта да чита, него мора ово време у потпуном миру да проборави бавећи се у својој души са мном.” Након одговарајућег поздравног наговора „пођите у миру и растите у чежњи и љубави до мене! Како ћете ово да чините кратко време, кажем, ускоро ћете видети муње и чути громове, али не плашите се и не будите бојажљиви! Јер свакоме ћу најпре да дођем као судија у олуји, муњи и грому, а тек онда у благом светом наносу као отац!… Видите, ово је најкраћи и најделотворнији пут за чисти препород у којем може да се добијеи само вечни живот. Сваки други пут траје дуже и несигурнији је, јер постоји веома много странпутица,… тко тамо није ‘добро оклопљен’ и ‘до зуба наоружан’, тешко (једва) ће да дође до циља.”
Могуће је да се моли за очишћење и просветљење кроз свој дух.

Јогији на пр. знају да људи мисле како „немају времена”. Своја упутства онда на одговарајући начин смањују с неколико часова преко пола часа до 11 минута, т.ј. док нико више не може да каже да за то нема времена. Чак и најкраће време тишине, где се остале мисли, чувства и осећаји не потискују него само посматрају без суделовања у њима, делотворно је посебно када је повезано са саопштењем Богу. Дужу тишину међутим не надомештава. У Источној цркви – на гори Атос – као помоћ у концентрацији употребљава се „Kyrie (удисај) Eleison (издисај), т.ј. Господине смилуј нам се”, успор. на пр. Kreichauf: Као ходочасник на гори Атос (на немачком језику).

Један велики изазов је такође стално шутити у јакој приближно шестодневној Зен седећој пози Зен медитацији у седећем положају, која се је помало раширила и у хришћанским манастирима – чак и ван времена медитације, током јела са другима. Након приближно три дана многи неупућени једва издрже да би четвртог дана – што може да се успореди са деловањем поста – удахнули и сватили корист коју се речима не може довољно да опише.

Тишна ствара отвореност. Однос до Бога притом ствара заштиту за ову отвореност. После медитације увек је целисходно прилагођавање самог себе следећим приликама, где је зависно о околностима боље бити мање отворен.

У сваком случају би било важно и у свет унети нешто од тишине да научимо све више да одржавамо одређену јасноћу свести. То би за појединца значило да унутрашњем миру, који уређује и скупља тренутке, треба дозволити усељење у осећајно створеним размацима односно након компликованих доживљаја или ако је то могуће тик након тога; т.ј. у потпуности преузети садржаје без даљег размишљања о њима; умирити осећаје (те после забиљежити оно што ће даље да се истражује) и према одређеном редоследу одморити делове тела; свакако уз задржавање свести као целокупан човек, а не у смислу упуштања у поједина задовољства.

За сусрете, рад, састанке и др. овај став би значило да се тема за темом не ниже на заморан начин, већ да се између сваке умећу кратке станке које опет не би требале да служе за разговоре него у првој линији за једноставно посматрање догађаја те ако је прикладно и могуће такође и његову обраду, чиме се омогућује свесна припрема за другу тему. При прехрани је такође целисходно свесно запажање појединих јела. Може се наћи много веза између становишта наука о прехрани и духовне односно душевне „прехране”.

Поступак, којег бисмо могли да назовемо „смирење од догађаја” и који омогућава поновни раст снаге за садашњост и будућност, није дакле несадржајан одраз проблема. Ствара исходиште, из којег обрада свега заправо тек постаје плодоносна. И код спољних прилика се тим не губи време него га се у коначници штеди, јер се све одвија лакше и боље. Многи продуховљени људи једва да и примећују шта им све пролази без тог унутрашњег мира .

Већ и ово најједноставније духовно искуство, тишина, у себи заправо скрива тајне већих духовних висина. Та висина међутим не претпоставља пут до ње. Управо Христ често наглашава слободоумну једноставност људи, његов пут доводи онда до све већих и тиме замршенијих хоризоната, и у тој замршености поново се назире основна једноставност.

У концентрисаној тишини на пример може дубље да се учврсти управо разрађени односно поклоњени унутрашњи напредак у смислу способности коју не могу „изгристи мољци", види на пр. Матеј 4. Може се правилно прикључити мозаику других напредовања. Тишина може да иде толико далеко да почне да се осећа „живот” целокупности онога што у нама сме да расте насупрот божјој праслици. То је начин на који у себи доживљавамо „од Бога новорођенога”. Дашак ове могућности имамо кад код свесне смирености главе– што је вероватно повезано са спознајом снаге срца постају видљивије и ноге опуштеније. Онда је нешто „испуњено” макар се радило и о најмањем деломичном аспекту живота. Без тог са друге стране ништа није „испуњено”, најбитније остаје необрађено; ово може да узрокује не само проблеме у сну који се тамо могу само ограничено да обраде - , већ и проблеме здравствене или друге врсте.

* Христ је у суштини наслов. У раном хришћанству били су уобичајени различити записи назива „Христ“ који су уједно представљали и различита значења. Најпознатији је грчки „Christos", који одговара хебрејском појму „Messias" = „Помазаник“. Постојао је међутим и грчки „Chrestos" = добар, свет; и ређе „Chrystos" из грчког „chrysos" = златан (сјајан).

Повратак на садржај ове стране.

 

Кушње и позив ученика.

И Исус је морао да учи у својим људским својствима и све их јаче да обраћа богу. Након 40 дана поста у пустињи појавио се „напасник”* – на пр. Мат. 4, 1-11.

На унутрашњим путевима и у животу се и у најмањој мери појављују негативне снаге које се – као и све снаге – могу доживети као одређени лик. Овде најпре треба споменути заостале, осамостаљене тенденције у човеку самом без интегрирајућег срца и тиме без Бога. На ово осамостаљење најпре ума те након тога и воље односи се „јело плода са стабла спознаје”.

Са једне стране то су отврднула, са силом ствари повезана својства. Учвршћено дубље у подсвести може им нешто и да се супротстави, могу да се препозњуи и у свом бићу, а тек на крају их се може у дубини савладати. Свесна способност одрицања и поседовања уместо захтева за поседовањем те креативно, етично опхођење с тим тренинг је за савладавање ових снага.

Изврнуте жеље насупрот томе доводе до бекства и до равнодушног злобног одвраћања од материјалних проблема, те зависно о околностима до духовних подручја. Понекад се не запажа да је то у суштини само друга страна исте „негативне” медаље повезане на другој страни према „начелу ударца клатна”. Ово друго подручје је данас отвореније, те може дакле лакше да се прочисти. Средство за овај преобрат је саосећање, ослобађајуће давање љубави.

Друго својство у вези са тим има нешто заједничко са похлепом за влашћу. Претварање ове илузије захтева храброст безусловне истинитости и на њој основане толеранције те слободне солидарности у опхођењу са другима.

На свим таквим подручјима уопштено недостају јаке и успркос томе истовремено алтруистичке индивидуалности дотичних личности, које би ова подручја могле да надопуне уместо тенденција према негативном.

Код Матеја 4 Исус је изложен овим одбојним импулсима које се називају „сотона” односно „ђавао”. Не указује једноставно на дотичну супротност него посеже за нечим вишим што се налази с оне стране одласка и повратка негативних снага: на“„реч Божју", на „Господина Бога" и на „Бога, ком требамо да се клањамо и јединоме му да служимо". Христ стоји ван дуалности таме и (привидног) светла, те их побеђује својим трећим, надређеним путем, као што то може да се опази код многих даљих догађаја.

(...) Види и главу „Заратхустра” у 4. делу те на пр. дио 2, таблицу „хришћански став…”).

R. Steiner је описао обе, у главном негативне снаге као одвојене битности које се могу доживети у свету душевног прегледа. Као што је споменуто, свсисходно је уважити оба начина деловања. Али изван света душевног прегледа није посве оправдано, када антропозофи хришћанским представама једног јединог негативног бића оспоравају садржавање обе стране. Тенденције су често тако помешане да се у коначници тенденције „противне Богу” могу да обраде као целина – насупрот којој опет не стоји више богова већ само Бог Христ са свим што делује у његово име.

Постоје међутим друга духовна усмерења, која у вези са тим заиста затварају једно око и као божанско посматрају све што тежи за духовним висинама.

Савремене јеванђеличне теологије у коначници, као и многе друге духовне тежње, истовремено затварају оба ока и оспоравају представе о негативним бићима са образложењем да се у Библији ионако појављују само на неколико места. При том не примећују да се заправо не ради о представама него о моћним искуствима, до којих није долазило само у средњем веку.


Неке мање хришћанске групе због појма „кнез света“- нпр. Јов. 14:30 – претпостављају да њему до даљњега „припада“ овај свет, а људи му могу само да се ускратеи; иако у стварности НЗ наводи само његову улогу заводника и отимача. Јован 12:31: Сада је суд овому свету, сада ће кнез овога света бит избачен.“
.

Без страхова и других негативних осећаја негативне снаге немају директну моћ; у том смислу „нецртање ђавола на зид” може да буде заштитни механизам и против црквеног застрашивања. Душевно посматрање данас може да докаже да тобожња „повећања” негативних кругова у коначници представљају ускомешане, дуље време присутне, пре сакривене потенцијале. Истински позитивне способности се напротив још стварно могу да повећају премда расту насупрот праслици која је већ ту.

Такве личне „болне тачке" истовремено дакле, зависно о околностима, представљају резонантне површине за сродне спољне снаге. Њихови трагови могу да се пронађу у свим друштвима: на Западу отприлике у ситуацијама где су новац и егоизам највише вредности, а пре свега у старом једностраном облику без социјалне безбедности; у једностраности национализма и нацизма – посебно у случају охолости и равнодушности према остатку света - , и у рушилачким „региозним” активностима; као и у екстремностима стаљинизма, - можда његовом бруталном изједначавању. То не значи паушалну осуду свега и свакога у таквим друштвима.

Исус не подучава толико директно „опирање злу”; исто тако не брани нужност зла „због равнотеже” (као што то мисле источњачки науци) и нужност истога због препознавања божанске доброте у њезиној супротности. На послетку није за све једнако важна – често нужна – изравна обрада „негативнога”. Барем за неке пут може функционисати на начин како га уопштено препоручује „хришћанска наука” Mary Baker-Eddy. То још ипак није доказ постојања супротстављених снага него њихових неизравних промена. Код Христа такође нема вечне осуде, у коначници су све деструктивне снаге промењиве до времена у задњем поглављу откривења по Јовану где обећава да тама више неће да постоји (види одговарајућу главу).

Након времена проведена у пустињи следи позив ученика Ив. 1, Мат. 4, 18 - 22, Мат. 10. 

* У теологији се традиционално узима у обзир и код историје искушења повезаност пуна симболике са људском историјом: пустиња са опасним дивљим животињама као супротност у предаји приказаном свету Адамовог раја и тим као стање које се преко Исуса као "новог Адама" требало савладати. Код 1. искушења стварања хлеба из камена се ради о томе је ли материјално треба водити или Бог. (Кад се касније радило о храњењу и обраћењу многих људи, у томе више не видимо искушење). Код 2. искушења, скакања са крова храма, ради се о савладавању охолости према оптерећењима људског живота. Исус је пролазио кроз све шта му је наметнуто (, док се није решило васкрсењем.) Код 3. искушења се ради о моћи постојећих земаљских царстава или о "Небеском царству" датом од Бога. (У даљем развоју је ипак и земаљско релевантно, предсказано "Царство мира" могло кроз Бога да донесе преображај земаљске тежње за моћи.)

Повратак на садржај ове стране.

 

Свадба у Кани.

Овде – Јов. 2, 1-12 – наилазимо најпре на пример који приказује како проблеми извиру мање из кривих превода или из раних, црквено наложених „коректура” јеванђеља него једноставно из једнострано емоционалних и патријархално обојених излагања. После су сматране отпадничкима Исусове речи Марији „Жено, шта ја имам са тобом”. Ко се удуби у текст и види како Исус на послетку чини све шта је Марија зажелила, може лако да закључи да реченица има значај дивљења који би се могао јасније изразити на следећи начин: „Жено, шта сам све морао да стварам заједно са тобом!” Предајом несачуван првобитни израз у деломично посве једноставно арамејском језику могао је, полазећи из грчког, да гласи овако: „Жено, ја са тобом” тачан смисао се без уживљавања у контекст и у Исусово време у много чем није могао да препозна.

Одавде до христа показује се повремна стваралачка доживљајна повезаност између Исуса и Марије. Делује инспиративно, заједно са њим проживљава најважније станице његова живота и на такав начин искушава духовни преображај.

Иако се у новије време појам „вереница Христова” за часне сестре употребљава још само у спољном значењу, на почетку је указивао на стваран начин доживљавања.

Одраз" Христа у човеку, као што је већ било споменуто у глави о крштењу на реци Јордан, стапа се с људским аспектом душе (анимус). Под божјим предзнацима може да приступи „унутрашњем венчању” са нашим „женским” делом душе. Ово може да делује као алкемистички преображај чак и на животне снаге и тело. Слика Марије могла би на сродан начин да се додирује са женским аспектом душе (анима)**.

Мушкарцима се понекад указивао пут преко Марије*. Оба пола међутим могу да пролазеи путем преко Исуса или Марије или једног и другог, јер од душе до хормона нема човека који би у потпуности био или морао да остане везан на реакцијске узорке сопственог пола. Постоје ипак људи, који проналазе бољи приступ једном или другом путу. На крају се у ствари навештава унутрашња целовитост. У католичкој цркви постојала је данас готово заборављена пракса поштовања срца Исусова и „чистог срца Маријина”. Овом унутрашњем развоју није важно да на пр. писац ове главе није католик те да спола у првом реду незнатно сваћа Марију те да због тога нема предрасуда које је на себе навукао маријански култ код многих који га практикују.

Ко пролази оваквим промењивим путем може по њему да хода „сам” без потискивања. Али и за њега то не мора да буде једини пут; из веће унутрашње слободе могућ је потпунији однос до другога пола.

У вези са тим у својственост желе да се интегришу од оца и мајке наслеђени делови душе.

Дубинскопсихолошки елементи могу посве да се поставе у везу с верским доживљајем. На друкчији начин то покушава Eugen Drewermann. Основна религијска искуства се код тачнијег посматрање показују на одвојеној равнини, с које делују на дубинскопсихолошке процесе. Данас постоје тенденције посматрања регијског трагања као „целовитог, неограниченог виталног импулса” који је у основу својствен свим људима, види Hubertus Mynarek: „Могућност или граница слободе”, 1977. Требало би међутим разликовати између необликованог уопштено духовног импулса и религијског импулса у ужем смислу повратне односно нове везе људи са божанским праосновом, „оцем", што је за хришћанске вернике могуће кроз повезаност с Христом.

Бог се као највећа тајна света сигурно у мањој мери може да објасни ограничењима на једну једину науку, спознају или једину појаву, који у најбољем случају захтевају појединачне аспекте; њега може да се објасни покушајем признавања и сагледавања већег броја оснивања. До сада се је ово догодило у веома малом обиму. Да су кроз овај започети алкемијски процес и тиме између осталог и кроз заједничку употребу леве и десне половине мозга (што се данас истражује помоћу више метода) на свој начин – с резултатом „креативне спознаје љубави” – пролазили и хришћани, сукоби између теологија би ускоро припадали прошлости. Чак и тада би била могућа специјализација појединих аспеката, коју би се препознало као такву и не би захтевала искључиву ваљаност. Са правом би се уважавала допуна међу људима.

Ко може да осећа у смислу универзалног Исусовог начела „Љуби свога ближњега као себе самога", може током времена досегнути исто и више. Ко се труди за ову истовремену љубав до себе самога и ближњега у ствари ће приметити да то тек треба да научи. Унутрашње „постајање потпунијим" може са своје стране да олакша ову љубав.

Питање о „чудима", које може да се поставе и у вези са свадбом у Кани, осветлит ће се у посебној глави. О женско-божанским аспектима Марије-Софије види главу „Први Духови".

Традиционална теологија је овај догађај протумачила као замену грчког култа Диониза или као симболичко надовезивање на сусрет Израела са Богом ("трећег дана...", 2.Мојсије 19:16), те као посезање за коризмом где вино заузима дубље значење.

*) Док је Марија, мајка Исусова, била сматрана духовном мајком оних који су желили да их води, Марија Магдалена је за оне, који је часте, више повезана са земаљском љубави.
Марија Магдалена (Марија из Магдале) је била жена која је следила Исуса. Многи због традиције мисле да је била проститутка којој је Исус променио живот. Исус је међутим рекао: „Она је много љубила“. То не значи обавезно пуно секса, него стварну способност волети људе, саосећати са њима и бити добар према њима. Волила је Исуса, т.ј. поштовала га је као човека и дивила му се као духовном вођи. Према мистичној литератури (Јакоб Лорбер) све је више прочишћавала своје осећаје према Исусу у смеру духовне љубави. Љубав је била дакле њезин пут све бољег разумевања Исуса и Бога.
(Могли бисмо да је упоредимо с Кларом, женом која је око 1100. године волила редовника Фрању Асишког / Св. Фрању – који ју је најпре одбио, а после прихватио будући да је њезина љубав постала потпуно духовна. (О томе постоји занимљив филм на немачком и енглеском језику.)
Постоји посебна традиција у вези са Маријом Магдаленом: легенда о „Светом гралу“: Јосиф из Ариматеје и Марија Магдалена те још неки други Исусови следбеници однели су грал – првобитно калеж у којем се налазило нешто Исусове крви – у јужну Француску или Енглеску. С гралом је повезано неколико чуда. (Грал је такође симбол божје љубави).
Постоје и неке новије теорије о Марији Магдалени. На пример идеја да је са Исусом имала дете које је било зачетник некадашње еуропске краљевске династије (меровинга). Такве теорије из савремених, сензационалистичких књига нико међутим не може да докаже.

**) Споменути појмови „Анима и Анимус“ нису предмети вере. Сем тога постоји искуство великог броја људи, хришћана или нехришћана, да и мушкарци и жене у својој психи имају тзв. „мушке“ и „женске“ делове, који делом потичу од оца и мајке, где су одрастали, и које могу научити да интегришу у своју личност. Концепт „Анимуса и Аниме“ можда и није идентичан са том реалношћу, али је покушај психоаналитичара да је разумеју у нјеним темељима.

Питање:
Могу ли да са Богом мој однос према другом полу боље уредим?

Повратак на садржај ове стране.

 

Становишта о сексуалности, симпатији, уживљавању и љубави.

Развој црквене објаве о сексуалности као и супротна становишта унутар и ван цркве стварају утисак да је људима у овом подручју веома тешко установити какав би требао да буде људски или чак „хришћански" однос до тога. Спољне моралне забране шездесетих година губе већи део свога деловања; цркве нису кадре у традицијама да пронађу постојећу етички смислену срж, која би могла да се домисли у односу на данашње друштво. „Сексуална револуција", која је настала као протуреакција на потиснуту сексуалност, довела је до другог екстрема нове идеологије са сексуалним нагонима – разбацивања животне енергије – и неуважавања важне чежње за духовно одговорним односима: непрестаних раздора све до неспособности за рад. После је од тога у осамдесетим годинама у много чем остала само резигнација; и овде је било једва могуће одржавати деломично садржајан главни мотив за даљи друштвени развој са оне стране ових екстрема. Могао би да се налази у гледишту савладавање „поседничког мишљења”. Из ове вековима дуге борбе може да се закључи да одговорност и слобода управо у оваквим односима између мушкараца и жена нису оствариви или не могу хармонички да се повежу без замисли целокупног даљег развоја људи. Поједина партнерства, где је то наводно или стварно успело, указују на могућност проналажења таквих замисли.

Христ се безусловно обраћа људима у њиховој језгри, целовитости и потпуности, што само по себи ствара основ истинске слободе. Не говори на неразумљив начин о даљњем подвајању већ ионако подвојених људских мисли, дакле не о заносном проживљавању свега већ пре о њиховој новој интеграцији у „мудрост срца".

Такође није заступник „присила", спољних облика и њихових прецењивања или чак злоупотребе појмова одговорности, верности и поштења за скривање зависти, љубоморе и похлепе; брине се о души из које се ствара све остало. За њега није нити у браку аутоматски све најбоље; што се споља посматра као неповољно.

Љубити Бога и свог ближњег као самог себе, дакле и самога себе; оно правило дакле, са којим је Христ заменио логику забране Старога завета, описује најпре универзалан став који се провлачи кроз ове три области и повезује (види Мк 12:33; Јов 13:34; Гал 5:14; Јк 2:8). У складу са тим је љубав до ближњега онда нешто друго доли само инстинктивна брига за родбину и.т.д. – али ју може да укључује на слободнији начин. На основи ове улоге човека као помоћи у љубави, где год је прикладна, самољубав није она егоистична, већ је у коначници усмерена на љубав до себе самога – укључивши и тело као алат којим се служи другима односно Богу.

Највиши облик љубави је безуслован. Успор. и љубав до „непријатеља", Мат. 5, 43-48 – што не значи да требамо да се одрекнемо мудрости.

У складу са тим требало би да буде очигледно да су понекад тезе, које једноставно поистовјећују сексуалност и љубав или покушавају самољубав поистоветити са самозадовољавањем и фантазијама, светови удаљени од ове Христове замисли. Оно што представља унутрашњу изолацију појединих снага и поставља слике између људи и реалних других је само једна од многих непотпуности човека, из које нешто може да се научи, али која никада не може да буде циљ.

Данашњи Европљани могу да доживе нешто од преображаја сексуалности посебно када два човека код подухвата ступе у душевну и духовну везу те при том науче да поступају са исијавањима симпатије/антисимпатије – и њих морамо да узмемо у обзир код трагања за садржајним спољним везама. Тек после долази телесна равнина; не спада аутоматски у свако пријатељство или сваки сусрет. да ујуда доведе У складу с тим зу нови однос не мора аутоматски да дође и одвајање од садашњег партнера, као што се то често догађало. Овде спада и основно расположење пуно љубави. Снаге срца могу онда да укључујуи осетно сексуалне енергије, а њих се не мора експлозивно довести до нестанка као што је то данас уобичајено из културне кондиционалности.

Многе духовне традиције уместо потискивања и непрестаног проживљавања подучавају трансформацију сексуалности која може да буде више од фројдовске „сублимације”. (...). Старија источњачка усмерења имала су између осталог недостатак деломичног извирања из сексуалности уместо да цело време допуштају сусрете целовитим људима чиме би се данас могле уштедети технике; односно уместо да се – као што би то данас било прикладно – почну да упознајуи тек духовно, дакле „одозго". Умесно остаје становиште источњачких праваца да мирно заједништво, које није усмерено на мушке или женске оргазме, ово подручје може полако да доведе у склад са целокупним бићем. И у хришћанству је било замисли у овом правцу које су данас нестале, те их управо зато треба поновно обликовати; дотична знања показују многа наслеђа витешких песника и трубадура.

Будући да код сексуалности може да дође до подсвесних заплета, у различитим религијама се као опасна шетња веже на партнерство, где се у суштини може и заједно општити. Ко ово искуство жели да ограничи на строги смисао брака, може то да оствари када си обоје у пријашњим пријатељствима објасне што желе и што не те се у томе подупиру.

Ова стара замисао, коју Исус допушта све до негативне карактеризације похотног погледа на туђу партнерицу, не би требала да искључује виши извор непосредног одушевљеног сусрета двају странаца – који има већи удео од очекиваног и којег се не разуме увек правилно: „Када се двојица или тројица сретну у моје име, ја сам међу њима” (или према још једном правилном преводу „у њима"). Тим се не захтева најављено црквено окупљање, а ни посебна припрема. Ово може да седогађа свагде, где „Дух Христов" здружује два човека за остварење било ког могућег циља. Ово можда може и да буде тешко прихватити тамо где се ради о мушкарцу и жени, те такође тамо где се симпатизују и при томе да одрже посве јасну исходишну свест; ради се међутим о световној нужди. При томе се не мора да ради нити о везама нити о сексуалности. Они којих се то тиче морају ваљано да открију, о чему се ради.

Исуса већ и његов земаљски живот показује као умно неконвенционалног. Могло би да се установи да су конвенције највише потребне када он „није међу њима".

Претпоставка за прикладне сусрете међу људима је наравно студиј сопствене индивидуалности заједно са „ауром” односно исијавањем. Чак и као пар остају индивидуе. Исус ни у којем случају не тежи стапању обојице у пару.

Повратак на садржај ове стране.

 

Света ревност” (и становишта о емоцијама).

У Јов. 2, 13-25 се након свадбе у Кани описује „чишћење храма". Исус у својој ревности из Храма јасно истерује трговце и мењаче новца. Овде жжели да постави непрегледан знак против лицемерности света, који Храм означава као кућу Божју, а сам тамо на уму нема ништа друго осим сопствена плитког ценкања. Док је стање такво да од градских или духовних службеника не може ништа да очекује, помаже сам као појединац који се у „кући оца свога" још осећа одговорним; ради се о акцији социјалног отпора без озлеђивања људи. „Богу се покоравати више него људима" није његов понизан став. И тамо где каже: „Дајте цару шта је царево" (а Богу шта је Божје), не може се исчитати никакав понизан став као што се то много пута покушавало, већ пре настојање да се следбеницима уштеде некорисне врсте свађа с нестручним друштвеним снагама. Религија и политика имају ионако своје сопствене законе. Служити своме ближњему и „граду желети најбоље" такође није понизност.**

У вези са тим би могло да се постави питање о опхођењу човека са емоционалним кретањима. Јер нема свако своје емоције на тако високој разини као Исус, који је непрестано живио у „позитивном страху од Бога” и саосећањем са људима, и ччија се ревност оснивала само на свесно доброј намери. Код обичних љљуди готово све емоције су на почетку помешане са несвесним механизмима реакције на подражај – које се биолошки и по јачини различито манифестују, али у својој основној структури су посве сличне. Већћ и само вађење других таквих механизама из сопствених реакција, увид у њих и у коначници владање њњима односно предаја Богу је дуг процес учења.

Иако се овде ради о психи, код трагања за Богом и истином не назиру се уобичајени психолшки аналитички односно терапијски поступци:
Тамо где се у подсвести налазе она једнострана експериментална тумачења, која психичке проблеме редукују на сексуалност и рано дечје сазревања, и тамо где „основе” слабости постају „образложења” за остајање таквим уместо да се попут Ериха Фрома наглашавају развојне способности људи, психологија може да буде чак и препрека на духовном путу.
Тамо где психологија, „наук о души", побуђује посматрање духовних процеса и тамо где се у души – што је веома ретко – види више од хемијско-електричне функције мозга, може се код њезина проучавања да ради о сусретљивом мосту. Доживела би бољи развој када би била спремна да следи спознаје односно тврдње алтернативних психолошких праваца. Мала је корист од покушаја целовите обраде комплексних проблема на уобичајени начин. Делотворније би било најпре потражити појединачне саставне делове таквог комплекса те при том свесно разликовати ради ли се о „брвну у сопственом оку" или о „труну у оку" другога” и ко је на такав начин одговоран. Многе хришћанске школе јаче наглашавају ово прво, јер је теже и тек мора да се научи сагледавати сопствене проблематичне чинове који се тек тада могу сами да исправе. Црквена исповед има дакле уз духовни аспект и терапеутско деловање. У психолошкој пракси ће се као жртва на предњој страни чешће да налази друга перспектива. На концу можеда се примети да су успркос томе обе стране више или мање у игри. Источњачки спиритуистички науци на пример наглашавају повезаност обију страна у животу као извор „карме"/ судбине.

Тамо где се ради о разрешењу последица тежих свакодневних доживљаја могла би од помоћи да буде и једна поновно изложени метод R. Steinera: осврт код којег се посматра од вечери према јутру. Након тога је повратак у садашњост утолико лакши.

Такође би могла да се запише и „површина душе” побољшаних својстава вредних труда и чешће пролазити кроз њу, што је заправо доказана пракса из мистичног подручја.

Напретком на духовном подручју може се на пример побољшати комуникација између више људи. Многе предрасуде и пребрзе оцене се смањују у толикој мери, у којој човек постаје провидан самоме себи и одбацује терет. Важност, коју Исус приписује „неосуђивању” и „оном што излази из уста”, није неиспуњив моралан захтев већ позив да се започне с овим процесом учења. (Тим се често претпоставља повлачење у тишину уместо свађе и након тога миран међусобни разговор. Види иглаву „Тишина у пустињи“).

У вези са тим постоје европски смерови школовања, који под другим именима укључују елементе као што су на пр. у јоги познати живчани центри или центри свести – чакре - . Таква настојања нису аутоматски „нехрићанска” као што је то мислила црква, него су ти центри у човеку већ били познати хришћанским теозофима у Средњем веку (J. G. Gichtel), те се у међувремену могу да препознају и као стварне структуре енергије присутне у сваком човеку; једнако тако као што вештина посебно у Кини познате акупунктуре није аутоматски „таоистичка” јер их се мерним апаратима, а у најновије време и помоћу хистологије може да пронађе у човекову ткиву.

**) "Ревност" у том смислу треба да се разликује од "ревности без спознаје" (Римљани 10,1-3).

У погледу других веза види и посебну страну „Основ етичких вредности”: О 3. делу.

Питање:
Могу ли са Богом да своје емоције свесније савладам?

Повратак на садржај ове стране.

 

О беседи на гори (Мат. 5, са упутствима за разумевање).

Много је већ написано о промени вредности старог (и данашњег) друштва кроз беседу на гори. Успор. Мат. 5 – 7,29. Једни је поздрављају у вези са друштвеним активностима. Други је багателизују као „етику мишљења" и дају предност такозваној „етици одговорности” са старозаветним претњама казном, војском итд. А неки једноставно покушавају да живе према њој. Ван хришћанских подручја се беседа на гори надасве цени (на пр. Ганди).

И са становишта истраживања свести треба признати да се Беседа на гори тиче пре свега људи, за које свест може да буде више од људске анализе разума и за које се живот не мора да угаси на приватном рубу тањира. „Духовне руке", које дакле „знају да ништа (или мало) знају“ и отворене су за непрестано релативизирање да Бог зна више од њих и да их још пуно може да поучи у свим стварима, „благословљене" су, „њихово је краљевство небеско”. Тај став може да се покаже и као непрестан снажан развојни замах, дакле више од било ког другог назора за којега човек мисли да је „добар".

Они који трпе” не морају увек да носе само своју сопствену судбину, - и тако да придоносеи свој део стању целовитости уместо да непромишљено пређу преко свега - . Неки носе и терет који се тиче њихове испреплетене својствености у којој живе, те на крају и судбину народа и човечанства. Често су то данас уместо државника основни покрети, а ко им даје потребно саучешће, ко моли за њих уместо за снажне, познате и господарске великане?

Кротки" су кротки по сопственој вољи (дакле не једноставно плашљиви). Они „ће да баштине земљу", која може да се одржи и развија само под њиховом руком.

Гладни и жедни праведности": - не завист, већ поштено тражење праведности за себе и друге људе отвара према „горе", пре или после не без одговора ког си можда као таквог и нису представљали. „Милосрдни” добровољно носе своје ближње према горе, те ће их тако и Бог да носи.

Чисти срцем" и они који су на такав начин препознали и одбацили своје духовне наочаре односно предрасуде, „гледат ће Бога". То је опширније значење речи „Не судите".

Миротворци", дакле и они који стварају мир у смислу молитве за мир Фрање Асишког, дају и другима на знање да је овде на делу друкчија снага од оних које иначе одређују живот. „Они ће се синовима (и кћерима) Божјим звати".

Прогоњени због праведности (/поштења)" и онима које погрде и прогнају „због мене", т.ј. Исуса, сматрат ће се сретнима, а у много чему је то било њихово унутрашње стање док је њихово спољно тело трпило. То не значи да је трпљење циљ самом себи.

Поменути би требали обављати и своју улогу „соли земље" и „светлости света". Управо у овој глави осврће се Исус на „законе" и пророке Старог завета. Вишеструко прихвата оно што је било правилно пре његова времена те то исто на нови начин оплођује за ново време, где се на првом месту не налазе закони сами по себи већ њихов извор и где сваки човек може наново да створи унутрашња животна начела.

Ко „тражи „Краљевство Божје" све ће му се остало „да дода". И овде је видљиво да разина здраворазумног размишљања додуше није нарушена већ се отвара због прихватања оног што извире из више, духовне логике. Не говори се међутим о том да би се земаљске силе ствари требале да напусте у корист уживања у одељеним духовним стањима свести. Више спознаје се штавише требају у потпуности да ухвате у коштац са земаљском свести док не дође до промене света. Јасноћа се задржава или настаје тек када се човек у погледу одређених питања налази у скали од незнања преко шпекулација, наслућивања, теорије, уверења до знања, а то је један важан темељ развоја. Ради се дакле о разликовању на пр. оних чистих стремљења према блаженству која могу да се нађу код неких старих спритуистичких праваца.

Ова Виша мисао у беседи на гори (види сљедећу главу) је већ својим садржајем у првој линиј усмерена према људима, који је не желе да употребе за ново уређење сопствених индивидуалних духовних активности. Пут се најпре усмерава према индивидуалном животу, где се тражи партнер или „свој ближњи" као што је то описано у глави „Крштење" и „Тишина у пустињи". Даље се посебно гради на равнини мушко-женских односа, те се између више људи осетљиво испитују додатна деловања духовне промене . То је описано у главама „Свадба у Кани" и „… љубав”. Код беседе на гори се поново гради на тој духовној и етичкој равнини, те ју се истовремено отвара према обимнијем духовном циљу који може да се обликује из односа међу људима једног друштва. То у праслици одговара односу од звука до интервала до трозвучја до тонских лествица – до -целовитости.

У теологији је разрађена надовезаност на исказе из Старог завета: нпр. Псалам 1 и Јер.17:7 и даље. Након 4.Мојсија 12:3 у вези с Мт.11:20 Исус је виђен као Нови Мојсије. На темељу пророчанства у Зах.9:9 и даље "...његова власт је од мора до мора" споменуло се светско значење објављеног Божијег Краљевства. Није могло промаћи да је у свом Говору на гори више пута променио старозаветне законе у нешто ново: "...али ја вам кажем...". Што значи да он не говори као рабин који објашњава списе него свестан Божије мисије. Управо та пророчанска и месијска особина је била оспоравано од оних који су долазили од Старог завета.

Уз ово на немачкој и енглеској страни долази извадак из беседе на гори, Матеј 5: Блаженства и со земље.

Повратак на садржај ове стране.

 

Исусово преображење на гори Табор (Мат. 17).

Многа Исусова дела, од разговора с Никодемом – Јов. 3 – преко беседе на гори до исцељења слепца и храњења 5000 људи на гори творе у својој симболици спољно вањско окружење оног шта се у „преображају" изражава изунутра. То преображење је сродно са источњачким појмом великог расветљења. Расветљује се дух. Код Исуса се и код човека, који покушава следити ове могућности, то односи на ужу повезаност с Богом, који се овде не схваћа само као општа неограниченост него и биће.

Само „позитивно размишљање" могло би додуше, када би се практковало без егоизма, умишљености у величину и техничких манипулација, размишљање довести до стања сродног оном што долази од Бога; могло би да се отвори према њему. У већем делу литературе овог правца такве забринутости нема, а често може да завршава и самозаваравањем.

То још увек није „преображење". Код њега се не множи ни духовних „програма”, који су својствени свим људима, не додају позитивни програми, чиме би се створио вишак позитивних програма – ради се наиме о потпуно могућој духовној вежби - . Све се разјашњава способношћу сагледавања духовних извора ослобођених од изобличавања и заводљивих постављања вредности. Виши божји ред је видљив у свему. Када се посматра како сазревање човека може да тече и у том правцу, можемо да га представимо као продубљење психичких процеса чишћења као што је то назначено у глави „Света ревност". Све се просветљава из најосновнијег слоја спознаје. Спознаје нису размишљање, могу да се појаве са размишљањем или без њега, не присиљавају него ослобађају. Свет мисли овде више не треба да се потискује као што су то покушавали други путеви.

Ум се ослобађа инстинктивних реакција, а контролисани аналитички и синтетички ум лакше постаје алатом надређене здраворазумске свести. Наставља се диференцијација у мишљењу, које при том не постаје „млако”. Тада се на пр. разуме у којим ситуацијама треба нешто да се направи.

Код Христа самог се може рећи да није морао да одстрани сва она помућења која су обичне људе делила од ове разине. И за њега је ипак постојала све већа јасноћа. После је у такозваној свештеничкој молитви замолио за јасноћу коју је код Бога имао пре стварања. (Јов. 17)

Неки теолози тумаче Петрово преображење и признање Исуса са позадином истовременог јеврејског Дана помирења, односно долазећег Празника сеница. (На Дан помирења свештеник је изговарао једном у години име Божије у абатону храма.) Други су видели повезаност са доласком Мојсија на брдо Синај (2. Мојсије 24:16).

Уз ово се на немачкој и енглеској страници налази глава 17, 1-13 из јеванђеља по Матеју: Преображење Исусово.

Питање:
Могу ли уз Божију помоћ да наново распоредим своје мисли у смислу разумности?

Повратак на садржај ове стране.

 

Питање о „чудима".

Исус није деловао да задовољи похлепу многих људи за сензацијом или да људе спољним догађајима присили на веровање. Његов цели пут је проткан унутрашњом јасноћом онога што му је чинити – није му дакле била намера „због овог или оног разлога да постигне овај или онај ефекат".

Исцељења су често била „знакови", дела у малом која су заступала веће, темељитије. Код исцељење слепца на суботу одговорио је Исус да разлог нису греси, „него се у њему очитују дела Божја”. усп. Јов. 5, 6-9; Јов. 6; Јов. 9, 3 и др. Види главу „Исус и исцељење" у делу 3.

Засигурно је овде пожељна последица потрес застарелих назора и размишљање до дубљем значењу таквих дела. Исус у случају Томе, којега међу следбеницима можемо да посматрамо као „природословца", признаје да постоје људи који за то требају могућност спољног посматрања, бројања, мерења, вагања (…). (Види главу „Природне науке и вера у Бога" у делу 3) Исус на никога није желео вршити присилу, што би у суштини била својственост суда. Исто тако не може да се пронађе намера да се код било кога ко није зрео за одлуку изазове одбијање.
Ваља прочитати и „јеванђеље по Томи", апокрифну прецизну збирку Исусових изрека без обзира на то писао их ли је Томо или не. Овај текст су признавали спиритуистички хришћани у Египту и другде.

У складу са тим Исусова „чуда" нису била тежиште његових дела. Често је помагао након што би га неко замолео без окупљања велике гомиле. Такође је „претио" људима да ништа не казују.

Када данас теолози из Бултманнове школе „етимолошке теологије" сматрају да та чудеса могу уопште разјаснити односно објаснити као симболични опис, треба им потврдити да се једноставно прилагођавају механистичкој слици света и човека 19. века те да се нису упознали са новијим научним струјама. Ти нови смерови у квантној физици, биологији и биофизици, природномедицинском и парапсихолошком истраживању, астрофизици и.т.д. су отишли тако далеко да у њима може да се нађе барем помоћ при схватању којом се уклања „непредочивост" библијских догађаја. То не мора бити ново тражење „божјега доказа” за којега су надлежне друге равнине, а не природословна.

Код овог теолошког усмерења добро је једино то да научну обективност не сматра потребном као предуслов вере.

Време једностраности старог просвећења је прошло. Данас чак и знанствени духови могу веровати без бојазни да ће постати шизофреничари. У време када људи без задршки верују у чињенице познате из парапсихологије као што је способност појединаца да жице савијају из одређене удаљености-упркос толиким преварама преостаје довољно недвојбенога -, било би једноставно апсурдно када не бисмо већем Исусу Христу такве могућности признали. Исус је деловао из друкчијег духа од пуке забаве при савијању кашика, но данас се из различитих доживљаја може да нагађа да је Исус стварно могао да продре из све снаге природе – и да је баш данас веома важно спознати тај феномен; за нашу садашњу слику човека, за целовито односно хришћанско исцељење и.т.д. Такав спиритуални поглед на Исуса није супротност спознавању Исуса „сина човечјега" који је појединцима и њиховим социјалним односима односно заједници желио да да спољни пример. Тек признавање такве привидне супротности вишеструко доводи до не признавања „чудеса", јер судионици добронамјерно мисле да се морају да заштите од кривих тенденција које удаљују од људског и социјалнокритичног хришћанства. У стварности би тек обоје створило приближну слику истинске Исусове радикалности и његове повезаности с вољом те тиме и снагом створитеља.

(...) Енергија овде није безлична снага; истовремено је деловање Христова бића. У источњачкој јоги се енергија на пример посматра на вишеструко изолован начин. И данас постоје исцељења, која се у првобитном смислу извршавају молитвом и са обзиром на човекову душу повезану с Христом. Христ жели исцељење и потпуност човека, који према њему може „да чини већа дела” од њега.
Духовно исцељење само и са њим повезан духовно-душевни напредак свакако нису изнуђена милост колико год се човек припремао на њу.

О „даровима Духа Светога“" као што су дар исцелења, „различити језици" и пророковање види и 1. Кор. 12, 7-11; Дела апостолска 2, 17-20; и главу „Духови” у овом чланку.

Повратак на садржај ове стране.

 

Лазарево васкрсење.

До тог тренутка је Исус поновно обновио све делове људског бића са којима су се миленијумима мучиле старе мистеријске школе. На такав начин може доћи до појаве унутрашњег „надсвесног” човековог „ја" у прихватању телесног живота, духовнога и менталнога. При том се развија способност свесног разјашњавања, интегрисања и проширивња све дубљих и старијих делова подсвести на другој страни.

У староегипатским мистеријима је постојао пут од душевно-духовног до снага за телесном животном вољом.

Код Лазаревог васкрснућа – Јов. 10:39-11* - постоје назнаке даљег продубљења. У првом реду су многе привидно споредне појединости чудновато сличне поменутом староегипатском знању. У њему је садржана спознаја где човек проживљава три дана у стању, које модерна парапсихологија познаје као вантелесни доживљај као у свесном лебдећем сну. Тело се налазило у привидној смрти. Човек је након тога поседовао унутрашњу безбедност да ће након смрти и даље живети као духовно биће. „Хијеропанти" су требали да пазе да се тестирани најкасније након 3 дана поновно пробуди у земаљској свести, јер буђења више не би било могуће и телесна супстанца би почела да се распада. Управо ово дознајемо о Лазару, након четири дана је „већ заударао". Снага која га је „вратила натраг" морала је деловати дубље све до психичке супстанце. Кроз библијски догађај провлачи се тенденција демонстрирања да је хришћанска духовност препознатљива посебно у материјалноме и у спољним делима; - тенденција којом су почели да се баве тек у наше време након што је мистика пријашњих миленијума на пример тек једном тумачењима продрла у духовне слојеве.

У свим религијама би наук о животу након смрти требао произилазити пре из спознаја постојања изван физичког тела него из филозофских шпекулација, које нису посебно одговарале свести људи из пра-, ране и античке историје. Примеренија представа може да се нађе у делу Jeana Gebsera „Порекло и садашњост". Разликује архаични, магични и мистички степен свести од степена свести апстрактног мишљења и интегралне свести. Друго је питање требају ли да постоје ломови између ових степени; данас би их се у сваком случају могло да обнови. И R. Steiner наглашава неуспоредивост старијих врста свести. У различитим старосним добима се код данас одрастајућих појединаца могу да нађу једино одазиви на то.

Упоредбом с античким ритуалима посвећивања се уосталом не жели да тврди да је Лазарево васкрснуће као у Египту била ритуална радња договорена посебно између свих судионика. Исус је своја деловања у животу вишеструко разрешио од култских прописа условљених временом –на пр. субота, простором –на пр. Храм или ситуацијом. Тек из ове слободе је позитивно искористио такве околности као на пр. Празниковање песаха, храм… Данас може бити узор за опхођење са многим трендовима као што су на пр. прихватање астролошких назора, „места снаге", обичаји. (Види и књиге Марка Погачника: „Путеви исцељење света", „Земаљски системи и Христова моћ", …).

У вези с Лазаревим васкрсењем Исус и његова околина, која се још обликује, постају видљивији споља. У том се показује Исусова проширена свест која обухвата и круг следбеника те на такав начин оплођује већу социјалну околину. Сродно проширење свести може данас за људе да се покаже у следби Исуса када се њихове групне активности исказују према ван.

Следи пут муке. Својим речима високи свештеник поставља однос између онога што треба да се догоди са Исусом и судбине народа (Јов. 11). У свом пророчанском погледу истински спознаје да ће Исус умрети за све. Међутим криво интерпретише да ће Исус народу да донесе штету ако остане на животу. За то је потребна свест која може да обухвата процесе и везе изнад мишљења, способност које се у већини случајева мора да заслужи. Није истоветна са инстинктивно израженим сликама. Могу да се открију, разреше и створе најдубљи разлози. Полусвесно се не спремају негативне или друге мисли, не могу више да се скупе у дубље структуре проблема које делују из телесних слојева. Ова проблематика разрешава и ретроактивно када човек следи ове законе. Пут у слободну, стваралачку будућност постаје слободан.

Уз ово на немачкој и енглеској страни долази део из јеванђеља по Јовану 11: Васкрсење Лазарево.

Писац Клеменс од Александрије је још поседовао проширено, „тајно” издање Јеванђеља по Марку. То је по његовим речима било „духовно јеванђеље дано на употребу онима који су већ били употпуњени", и служило је „њихову напредовању у спознаји". Овде су се налазила места из Маркових и Петрових записа, која су садржавали Лазарево васкрсење, док су у јеванђељима за општу употребу била испуштена. Само су Јован односно његови ученици такве догађаје отворено објавили у јеванђељу. Клеменс означава Христа „мистагогом” односно „хијерофантом", т.ј. оним који – за разлику од старих „мистеријских култова” – уводи у нове мистерије (тајне вере. (Усп. проф. Morton Smith, „Тајно јеванђеље"; који је свакако извукао и несигурне закључке).

Питање:
Могу ли да наслутим да Бог помаже да се живот и смрт као и дневна свест и сан премосте? 

Повратак на садржај ове стране.

 

Овце".

Неко време пре прања ногу Христови следбеници се називају „овцама” – Јов. 10, 11-18, као што ће и Христ себе на другом мјесту да назове „јагањцем". Овде се наглашава присутна односно поновно постигнута отвореност ученика – посебно за оно што излази из Христа – као и исто такав однос између Христа и Бога. Иако је већ сазрео човек се може на једној разини поновно да осећа као неисписани лист, као дете. Стваран напредак – чак и када треба порадити на поносу – доводи до скромности; развија се спознаја да сви људи у упоредби са Богом имају додуше значајну, али у коначници ипак малу улогу. Овде се такође може да говори о „понизности" у слободном и духовном смислу, а не у смислу пузавог односа према земаљским ауторитетима, који често доводе до неспоразума. Не каже Христ у истом поглављу случајно „Ја сам врата". Ко Христу отвори своје биће односно срце, њему је и он отворен као врата која воде Богу, а то је претпоставка за све остало.

Овце“ се упоређују и са „јагањцима“ (на пр. Мт. 25:32-33).

Повратак на садржај ове стране.

 

Христ и „прање ногу”, помазање Марије из Витаније.

У остатку јеванђеличних извештаја се све више приказују симболични догађаји код којих фале исцрпније попратне поуке. Тек овде можемо мирно да ставимо на страну комерцијално употребљиве „приче које откривају све о Исусу", на концу којих се још увек ништа не зна. Многе спољне спознаје могу доиста и овде да буду од помоћи, али одлучношћу овде може да се приступи једино медитацијском примећивању. То за друге свакако може да буде само побуда за спознавање самог себе, што нам не може да одузме нити један парох или историчар.

Прање ногу се у библијском тексту – Јов. 13, 1-20 – описује као чишћење. Будући да су таква „езотеричка" места после била готово неразумљива, нису била цензурисана. Поменути је „посве чист", не ради се дакле о ногама него о њихову симболичном значењу у целовитом човеку. Та мисао је код различитих култура била раширена у аналогијама: Сличне функције могу да се нађу у човечјем организму, дакле у микро- или мезокосмосу, и у спољној природи, дакле макрокосмосу. Ноге су окренуте према земаљском, воља управља њиховим кретњама. За одлуку хоће ли човек споља „пролазити" овим или оним путем потребна је воља. Као садржај прања ногу показује се чишћење те воље и њезиних противречних лудорија. Успор. такође да Исус у Мат. 25. 31фф. добром делу приписује већу вредност од хришћанских усмених признања.

Тај чин, као и сви остали догађаји, не представља пуко понављање већ годинама присутних импулса за чишћење различитих подручја човечјег бића. Све се налази под новим предзнаком да Исус у дубини душе зна да је „дошло његово време” и да ће његови следбеници сазрети за пренос „одређене ствари” у шире кругове. Све до ове тачке циљ више нису само њихове особне квалитете, овде њихова добра воља, под надзором њихова унутрашњег „ја". Тај већи неегоистични ја – сада сједињен са „личности", може све јаче да се стапа са оним „Христом, који се обликовао у нама"; као „ја свих ја". Све се мање ради о чисто личној судбини.

То искуство можемо у првом реду да опишемои као да код унутрашњег доживљавања овог чина настаје таква чистоћа да се свим може да управља директно из унутрашњег извора различитих слојева бића. Најпре ипак постоји воља. Осећање и спознаја ће се у даљем току употпунити у толикој мери да ће човек моћи тачније да објасни разлоге својих порива. И Бог у нама следи низ који показује одрастање детета на вишој разини. То не значи да овај нови одсечак развоја протиче „без главе". Већ пре је људски развој етичког осећања и јасне спознаје био осетно нарушен. Овде недостаје само даље употпуњавања истог у Христу као што се то већ догодило на подручују воље.

Други начин доживљавања ове тешко описиве фазе могао би да се сагледа у односу до примећивања сопствене свести, т.ј. погледа којим се може посматрати „анђеле” односно сопствено ја. Виши (анђеоски) ја може сада да се покаже у јачој здружености с Христом те тако пролази кроз промену. Данас су у деловима нових духовних покрета доживљаји анђела посве уобичајени; док хришћани успркос Библији сумњају у њихово постојање, а да не спомињемо питање што би стварно могло бити код „сопственог анђела" односно „анђела чувара" из народне предаје и како би таква веза могла да изгледа. Христ заступа обликовану, личну суштину човека и одржавање постигнућа људског живота код отварања за неличне светове „анђеоских" снага. Човек који је доживио такво искуство за Христа још није употпуњен. Већ у Јов. 1 својим следбеницима даје прве увиде у то. Многи спиритуално оријентисани мисле да се у суштини ради само о спознаји анђела и да се након тога могу изоловати од земаљског живота. Истраживање на овим подручјима претпоставља међутим већ обликовану стабилност када не жели да заврши у заблудама илузија. Овом фазом заправо започиње могућност обимнијег продора земаљског кроз дух. Овде ћемо као упориште поменути да на пример R. Steiner као интелектуални истраживач еволуцији човека на земљи приписује дуго временско раздобље као уосталом и различите правце. Овде не треба посебно наглашавати да друге праксе као на пр. хипнотичко-спритистичка „призивања духова" немају ништа заједничког са овде замишљеном архетипском основном спознајом анђела. Постоје међутим многа озбиљна настојања људи да у свом свакодневном животу ступе у контакт с анђелима.

Код прања ногу се до сада готово и није уочило да оно место – на пр. Јов. 12 – стоји у унутрашњојвези са тим настојањима, када Марија из Витаније симболички помазује Исуса и његове ноге брише својом косом. Заступа ли само себе као човека или и женске аспекте Бога као што би се то на другим местима могло приписати Марији мајци Исусовој и Марији Магдалени коју веројатно не треба поистовјећивати с Маријом из Витаније? Због чега то произилази из познатог прања ногу? За – додуше протуречне – покушаје феминистичке спознајне теологије сигурно постоје још неископана или само деломично ископана блага. „Последњу помаст" католичке цркве може се сватити као сећање на овај догађај.

Надаље може да се примијети да прање ногу не представља јединствен Исусов чин него да се и следбеници међу собом охрабрују на међусобно прање ногу слично као што се задња вечера - најпре - једноставно полаже у руке заједнице у настајању – у смислу свештенства свих. Код прања ногу профињена воља односно животна воља се изнад сопствене суштине проширује на околину, најпре на особе којима споменути пере ноге, а онда и на саодговорност за остале и следбенике.

Прање ногу може да се разуме и као служење другима. Само кроз прање ногу имају „удео у њему” као што то каже Исус. То у многом погледу наглашава далекозежно значење овог корака. У првом реду се посебно помиње оно подручје, које млади људи називају овако: он/она „хода са мном”. Ту се онда дакако не ради више о „постојању везе” него о „боравку у (живој) вези". Прање ногу је разумљиво само као „корак напред”. Мање је овисно о спољном облику таквог чина. Такав чин је целисходан у смислу алкемијске праксе искоришћавања спољних радњи као помоћи у схватању унутрашњих ставова и процеса у човеку али само са одговарајућим унутрашњим ставом. Није довољан правилан став активног свештеника, за то су потребне личности којих се тај чин тиче, јер се управо о њима ради. То такође вреди за последњу вечеру – теолози не могу да се сложе о њезиним различитим аспектима. Иако су можда на одређени начи у праву, тај аспект свесне промене погођених личности, о којем се у суштини и ради, недовољно цене како католичке тако и јеванђеличке цркве.

Ако је код једноставнијих наука још постојало 5000, а касније 500 или 70 људи који су могли да их следе, у прању ногу је суделовало само једанаест следбеника који су од Исуса пуно научили и на такав начин били припремљени за схватање догађаја. Јуда то овде још није могао. И Исус не предаје све науке свима, већ у корацима. Напредовање је могуће дакако и појединцима ако њихово дубље посматрање почиње баш код ових догађаја који се ближе распећу. То су покушали хришћански росенкреузовци. Прање ногу, бичевање, крунидба трновом круном, распеће и полагање у гроб, васкрснуће, вазнесење су називали „хришћанским посветама". Пренесено у новије време из тог су произишле маштарије седмодневног „кимског венчања Christiana Rosenkreutza", које је 1616 као сатиру објавио лутерански теолог J.V. Andreae.

Такав корак сигурно није искључен у првом доживљавању споменутих појава у спољном свету, у медитацији или у сну. Суштина човека се са свим његовим способностима можеда развије у много праваца, могу следити други кораци, прекривати се с пријашњима, нове квалитете се међутим заокружују на одређени начин тек када је заокружено оно прошло из чега се обликују.

Након помазања у Витанији у Јов. 12 следи Исусов месијански улазак у Јерусалим. Након прања ногу се на пример у Јов. 13-17 навештава се издаја Јуде Ишкариотског, те преносе поздравни говори и Исусова свештеничка молитва.

Теолози су у прању ногу често видели симболичку радњу која упућује на приближавајуће разапињање или пример служења са Божијом љубављу која чисти. Али је најављено и као директно делујуће дело.

Уз ово се на немачкој и енглеској страни налазе изводи из Јеванђеља по Јовану 13, 3-15: Исус пере ноге ученицима.

Питање:
Желим ли молити Бога за то* - у случају да се још није десило - да добра воља у односу према особи насупрот пређе у моје месо и крв - и ако је то напорно?
*Касније - уместо замолити (молити) - веровати, то јест бити убеђен у то. А касније спознати Божије деловање ( милост).

Повратак на садржај ове стране.

 

Последња вечера; месијански долазак; хапшење и бичевање.

Исус је у Јерусалим дошао прослављен као обећани Месија – Јов. 12, 12-19. Отврднули свештенички сталежи су знали циљано да притискају на „психичку дугмад" људи те тако расположење масе деломично да окрену у негативном правцу. Појединци који пазе на своју негативност и равнодушност те ју желе променити могли су да постигну стабилност и повезаност с Богом, због које их се више не би могло манипулисати масовном сугестијом – и спољним негативним снагама, реалност којих се у појавама 20. века покушавало различито да утврди.

При хапшењу у Јов. 18, које војнике најпре буквално обара, показује Исус да се не налази под њиховим надзором. Након тога ипак својевољно допушта да се све догоди.

Исусово се „бичевање" – Јов. 19, 1 – догађа на његовим леђима. Средње подручје човека, његово осећање, његова снага побеђивања боли у емоцијама су квалитети који могу да се појаве код медитацијског уживљавања, а не пасивно малодушна бол. Сви хришћански мистици, који су то у души доживели добровољно или под присилом, успркос том извештавају о боли. Христ дакле не бежи бојажљиво од онога што ће му се – као једном индијском мајстору који влада потискивањем осетила - сигурно да догоди. И овде се штавише може да напипа проширење свести на патњу других.

Овде треба приметити да није било посве истинито када је, као што је поменуто, из Исусова бичевања направљен симбол одређеног „степена посвећења”, дакле развојног степена данашњег човека на путу до веће потпуности. Стваран корак ће оживотворити Исус већ на последњој вечери која следи после помазања у Витанији (Матеј 26, 26-29). Та последња вечера је бољи симбол за оно што Исус даје измученом човечанству. Хлеб овде пре свега представља супстанцу (на пр. душу) Исуса Христа, „речи”. Вино симболизује божански дух Христов, који ту реч оживотворује за алтруистичко деловање. Католичка црква је наглашавала преобразбу супстанце хлеба и вина у тело и крв Христову; јеванђеличке цркве су наглашавале прославу сећања на Христа. Обе су додуше у праву – научна истраживања су већ код најједноставније „“"свете воде" показала преобразбу кута молекула воде. Стварно важна тачка је у суштини преобразба у судионику самом тим да се концентрисано припреми на преобразбу кроз оно што исијава из преображеног „тела и крви" Христове. При том су хлеб и вино истовремено помоћ у схватању. Неки су се чак без хлеба и вина духовно покушавали да прилагоде преображеном „телу и крви" Христовој” – и осетили су деловање. Ово је у неку руку ипак теже. „Љубавним оброком" називамо појаву када неко жели практиковатии благословљени оброк без захтева за црквеним „сакраментом".
Бичевање можемо да схватимо као врсту спољног, карикираног одговора неуких снага на оно што се заправо догађало те због тога не мора толико бити у средишту накнадне спознаје. То вреди и за крунидбу венцем од трња. Понекад једнострано наглашавање патње у старој хришћанској езотерици односи се према таквим новим спознајама као стари начин представљања Јована Крститеља према начину на који подучавају Исус и његови ученици. Човек слободно може изабрати који од ових путева ће најпре следити.

Такође је теолошки дискутовано је ли Последња вечера сопствени облик јеврејске пасхалне гозбе или је Исус сам као овде најављујуће стварно "жртвено јагње" заменио стари празник. Нови Божији савез са људима (Нови завет) преко Исуса (Лук.22:20) виђен је као надовезивање на 2.Мојсија 24:8; Јер.31:31-33; Јес.53:12. У хлебу је свакако виђена Исусова особа, у крви потпуна исцелитељска преданост. Други су сумњали у аутентичност предања (тзв. уметнуте речи) - што с обзиром на његову приврженост најранијим списима управо није вероватно.

Уз ово на немачкој и енглеској страници следи цитат из Матеја 26, 26-29 о последњој вечери (свето причешће, еухаристија).

Питање:
Желим ли - у случају да то још није део мог искуства - молити Бога за способност за сарадњу пуну љубави с другима* - и ако то захтева душевну промену?

Повратак на садржај ове стране.

 

Крунисање венцем од трња и поздравни говори.

Будући да је код Римљана бичевање била најмања казнена мера, у позадини се овде налази образложење тог појма у смислу предхришћанских мистеријских култова. Крунисање венцем од трња – Јов. 19, 2-3, следећи појам ових мистерија, насупрот томе није саставни дио нормалног римског репертоара. Овде се сигурно препознаје као иронија: трње уместо злата. Ипак остаје питање како су се то војници тачно надовезали на мистеријске традиције иако тога тада нису били свесни. Чак и када би – а многи римски војници су били следбеници таквих култова – били свесни спољне сличности, Христа не би могли редуковатии на себи познат начин спознавања.

Док би златна круна била симбол световне власти – не нужно у негативном смислу - , круна од трња је код Исуса била симбол првенства које у свету није ништа значило. Притом се трње забадало у главу. И овде не треба тражити само бол него снагу за превазилажење умне здвојности од које Христ не показује нити једног знака. Налазимо их у тренутку пре коначне Исусове одлуке да не жели отклонити „пехар". Са бичевањем и крунисањем од трња наилазимо на назнаке оног шта се надовезује на прање ногу; осећаји и спознаја изгледају „здрави" успркос свим противречностима.

Поменута стална тенденција у догађају да се надрасте самога себе има за снагу и однос до нових покрета као што су мировни покрет, еколошки покрет, духовна настојања која желе „излечити свет".

Као код „бичевања" и код „крунисања трњем" се ради о реакцији, о отиску онога што им је претходило. Стварна тачка у којој долази до изражаја она духовна отвореност за позитивно надрастање самога себе налази се у Исусовим „поздравним говорима", на пр. Јов. 13,31 – 17, и у сусретима с Пилатом, на пр. Јов. 19,5* (*"Ево човека”, што се медитативно може да покаже попут наслућивања Исуса Христа као праслике ослобођеног човека.) Дела нису била само прање ногу и последња вечера, већ и Исусове речи.

У складу с тим спознајама било би пресудно узети у обзир позитивне темеље тамо где се данас говори о „хришћанским посветама или корацима у развоју".

**) У историји религија се свакако појављивала особа за ругање или краљ ругла на ком се као замени истресао гњев народа. У Старом завету је било увек жртвених јарчева који су требали да испаштају за грехе народа (3.Мојсије 16:15). У оба случаја је то деловало више као симболички ритуал. Зато се традиционална теологија трудила да представи да је тек Исус могао донети стварно делотворну жртву за све. Неки критички теолози су мислили на темељу ових подударности на старе култове жртвовања који су заправо довели у питање мисли о жртви. То је можда било лакомислено - али како је горе већ описано у догађају је још више скривеног него што је аспект саможртвовања. Такође се ради и о његовом циљу.

Питање:
Желим ли да молим Бога - ако тога још нисам свестан - за мудро опхођење са групама*, којим припадам - и ако то тражи да тешко радим на мојим старим узорцима мишљења?

Повратак на садржај ове стране.

 

Распеће и полагање у гроб.

Становишта о Исусову распећу и смрти су различитија него о другим станицама његова развоја; томе је са једне стране узрок улога коју им приписује црква, а са друге да излагачи желе све да уврстеи у свој систем светоназора. На пр. Јов. 19, 12-37.

Тако су се гностичка настојања на рубу раног хришћанства била вољна бавити Христом. Са своје старогрчке позадине нису могли појмити да је тако велико биће светла могла да роди жена те да је умрло. Морао се је дакле као анђео односно како су то после приписивали многим источњачким мајсторима направити видљивим само кроз привидно тело, које није било смртно него се једноставно растопило. Будући да су у њихову науку земаљски свет и материја сматрали вечним злом нити издалека нису могли прихватити да је такво тело могло да прође кроз све станице земаљског живота или да је својим светлом могло продрети у њега. Појам „гностички" овде се употребљава у различитом значењу од апостолске гнозе, што је допустио и критичар секти F. W. Haack. Ипак су постојали различити прелази у таквим науцима. Гностичко „јеванђеље истине" признаје на пр. да је Исус био прибијен на крст.

Људи с материјалним или одбојним назорима не шире само легенде да је Исус био ванбрачни син једног римског војника, што је у ондашњим представама морала било нешто посве дисквалификовајуће. Шпекулирало се такође да Исус није умро већ да се опоравио. И данас постоје истоврсни покушаји да се на пример гроб једног вероватно старог мушкарца по имену Исус у Кашмиру повеже с библијским Исусом. У савременој литератури се појављује барем још један неоткривени европски Исусов гроб. Уз ово мора да се каже да Исус или Јехошуа, Јешуа, Јесат није било јединствено име. И у апокрифима (актима који нису преузети у библијски „канон") се појављује више Исуса: Исус Сирах, Исус бен Пандира; без обзира на то да се и прави Исус према R. Steinerovu тумачењу друкчијих података о пореклу код Матеја и Луке схвата као два различита међусобно повезана дечака Исуса.

Деломично су се у вези с таквим тезама појавили противречни истраживалачки налази о Исусовом покрову из Торина. Једном је тај покров садржавао пелуд из Исусова времена и домовине, а онда је опет потицао „из „средњег века". Једном се до сликовног отиска могло доћи ненаданим високоенергетским зрачењем, т.ј. ненаданим распадањем, а други пут су трагови крви наводно указивали на то да је Исус код скидања с крста још био жив. Признавањем нових резултата у истраживању поново се заступа аутентичност овог мртвачког покрова и необичан разлог настанка слике. То људима може да помогне да својим земаљским разумом продру у Христову реалност (успор. напомене о путу апостола Томе у делу 3, глава „Природословље и вера у бога”). Лорбер једино „огртач из Триера" сматра неаутентичним с очитом намером да у души потражи веру која неће бити овисна о промењивости налаза и теорија о спољним предметима.

Таквим истраживањима се у сваком случају могу да побуде медитацијска истраживања. При том се наговештава постојање нечега што не може да се смести у познате шеме. Успор. и Grönbold „Исус у Индији- крај једне легенде” (на немачком језику). (...).

Као што смо већ установили, сведочанства мистика су често од велике помоћи код расветљавања питања о значењу пријашњих догађаја за садашњи развој човека и њиховим обиљежјима. Ако неко има више духовног искуства у том правцу, више ће да разуме. Опажања хришћанских мистика и стигматика – носиоца Христових рана – деломично су сродна без икакве међусобне везе. Садржавају многе појединости о доживљавању Исуса које у Библији нису познате. Слична су и у томе од Фрање Асишкога до оца Пиа и Therese od Konnersreutha. Сви су сагласни да је Христово распеће и смрт реално и дубоко утиснуто у овај свет те да неочекивана или свесна веза са тим догађајем омогућава доживљавање неописиве патње и снаге која све повлачи према горе. Егзистенцијалном обиљежју распећа, којим је у потпуности прожето цело биће, разумљивији је живот таквих необичних особа од прилажења које се служи само интелектом. Код теме „смрт и живот" ради се о нечему већем од појединачних слојева бића који овде суделују заједно с „каузалном” равнином стварања принципа и судбине. И људи код којих мистична повезаност са Богом није тако изражена могу догађаје медитативно искористити као мост до стварности без обзира на њену непотпуност. Кроз реч преступнику који је распет с њим да ће ускоро бити „у рају" Христ назначава могућност брзог доживљавања његова пута.

Свесно прожимање ових најдубљих збивања у људској егзистенцији, која су повезана са угњетавањем, патњом и дегенерацијом, може да се покаже као сада реална могућност. Васкрс олакшава спознају иако та могућност није везана на годишње доба или на згеографска места догађаја. Изгледа као да се старом, о годишњем добу овисном и традиционално условљеном ритму нестанка и постанка кроз Христа утиснула додатна „октава".

Већ у Лазаревом примеру се показало да Исус више не признаје договор према којем психичка материја духу поставља непремостиве препреке. За његов поглед ништа – било споро или негативно - није вечно осим Бога, а све је у коначници промењиво. Колико је та промењивост дубља односно несвеснија, толико се теже утиче на њу.

И код распећа се као код недавних догађаја уз моћ савладвања наговештава универзална свест на пр. у речима на крсту које свој врхунац постижу у реченици „Довршено је!" И у старим, готово правним формулама* „откупа човека кроз Исусову жртву" није довољно изражена дотична осетљива, универзална „пожртвована љубав”. *Данас она може да вреди као покушај доживљавања интелектуалне свести; првобитно је ипак могла да буде прилагодба предоджбеног света тадашњих Израелаца, где се ритуалном (животињском, итд.) жртвом покушало умилостивити божанство – нешто што сам Исус није поучавао.

Друге теологије, које тежиште полажу на то да је Исус своја становишта заступао до смрти, недовољно објашњавају мистичка искуства и њихове психичке попратне појаве као што су стигме, неузимање хране и.т.д; успор. на пр. Турстон „Телесне попратне појаве мистике”, и Höcht „Од Фрање до оца Пиа и Therese Neumann " као и следећу главу.

Биолог Rupert Sheldrake, који је због својих целовитих умних назора између осталог познат и код нових духовних покрета, развио је теорију „морфогенетског поља". Када су примати на једном острву развили нову вештину, на удаљеним острвима су примати исте врсте могли без спољног контакта убрзо да развију исту вештину. На то је морало утицати поље сила, које међусобно повезује животиње исте врсте. Када се писац Rupert Sheldrake упитао може ли си представити да је Исусов развој до распећа односно васкрснућа преко таквог поља прешао на читаво човечанство, након размишљања рекао је „Да; али за то не треба претпоставити морфогенеско већ духовно поље."

Чак и то није „доказ о Богу", многе нове научне струје дају међутим боље могућности приближавања тим тешко разумљивим односима него теологије, које се или догматски чврсто држе старих наука или једноставно занемарују тешко разумљиве ствари.

И код распећа се назиру сличности – али не и идентитет – са старим иницијалним ритуалима. Крст односно стабло на којег вешају човека може се наћи и на северу – успор. митове о Одину, који је девет дана висио на стаблу и током тога доживио виша искуства. У праисторији и у келтско доба био је распрострањен мотив гроба као места посвете. Посебно је дошао до изражаја у египатској култури пирамида. Пирамиде су попут келтских хумака искоришћаване у култне сврхе без обзира на то јесу ли стварно биле гробови – што није доказано, јер натписи веома мало говоре. Овим се нећемо детаљније бавити, јер би нам за оспоравање био потребан увид у веома много фактора. R. Steiner је уочио да се код Христа у обновљеном облику спајају обе духовне развојне струје, мотив крста и гроба.

Уживљавање у распеће односно „поноћ душе", „мистичку смрт", пролаза кроз напуштеност свега што је човеку могло бити ослонац осетили су сви познати хришћански мистици на овај или онај начин. Све то је у неку руку слично врхунском доживљају јоге, појави nirvikalpa samadhi односно спознаји празнине у „нирвани”. Хришћанска мистика је ипак пружала спознају да се у односно иза те празнине ипак „нешто” крије, наиме Христ односно Бог. Ауробиндо је показао да је и на индијском путу могуће прелажење нирване у оно што се крије иза ње. У хришћанству може од првог тренутка региозног пута у сваком случају да буде присутно нешто од те пуноће која се налази иза свега, јер је премосница Христово биће које прожима земљу.

Утисак тешког проласка уз понор се ствара када се нетко као Ауробиндо суочава са снагама које се без позадине покушавају повезати с Христовим развојем То ни у ком случају није немогуће; подсетит ћемо само на случај хиндуског дечака Sadhu Sundar Singha који о хришћанству ништа није знао, а ипак је кроз интензивно унутрашње испитивање о Богу одједном спознао Христа и о томе касније написао књигу. И код људи, који су пре рачунали са појавом индијских божанстава, је услед хиндуистичких, тантричких вежби до виђења Христа. „Ветар дува где жели".

Побуда R. Steinera да се у Христу види сунчано биће, што је многим великим мудрацима било познато већ у предхришћанско доба, могла би бити тешко искористива за теологију утемељену на хришћанству као религијској заједници, а ипак занимљивија за друге култове. Види главуе „У почетку бијаше реч…” у овом тексту и у делу 3 главее „Стари завет и предхришћанске религије".

Касније, прије 2000 година, ступа на сцену утеловљење Христа на земљи као мерило у преокрету светског развоја са истовременим преузимањем човечанства на себе, у свој живот. Стари култови су деломично дегенерисани као што је и хришћанство после постало површно. Истраживање у том правцу би свеједно било од значаја. Христ би се показао као нешто што не одговара приписаној му улози јамства моћи одвојене религијске заједнице. Биће дакле, које утеловљује обновљену људскост, „нови Адам” са Голготе.

Овде се с теолошког видика ради о опросту греха (Јов. 1:29). Оно шта стварно можемо да доживимо је да тај „опрост” попут почетне могућности треба свесну одлуку и „едну д наследовање”. Стварно може да седоживии да код прилагодбе за вођење живота кроз Христово посредовање Бога тај живот протиче органскије од прилагођавања на механички делотворне изједначавајуће законе судбине или карме. И Христ говори о обнављању „до задње паре" али не каже да то мора да се догађа као и пре „око за око", „зуб за зуб". У средишту се налази нова задаћа човека – његовим могућностима се обухвата и преображава оно што је плодоносно за њега и његову околину Више се не наговештава савладавање прошлости као самосврховитост или мотив развоја. Данас се може уочити помоћ „одозго” код заједничке игре различитих могућности човека.

Док код ове теме студија R. Steinera може да остави дојам да се Христ бави само људском судбином и да појединац сам мора обликовати своју судбину, јасно је и упечатљиво искуство многих хришћана да Христ и као индивидуа може помоћи код обликовања властите судбине. Може ју довести до промене уместо до стопроцентног проживљавања свега занимљивог – узимајући наравно у обзир остало човечанство око дотичног човека. И снага опраштања међу људима је веома стварно искуство које спада у специфично хришћанско својство. Тиме се са шарки скида вечно кружење насиља и реакције на насиље. Не постоји међутим само један наук о ослобађању од земаљских заплета односно о неидентификовању са истим – ту се могу установити на пр. сличности с науцима будизма. Код дубљих прилагођавања се наиме ради о снази која омогућава да се заплети на било који начин разреше без одустајања изунутра; ради се истовремено о поседовању снаге да се као „радник у винограду" остане „на свету" у најширем смислу.

Човек се и на овој захтевној разини очигледно не разлева као кап у океану. Није довољно описано ненаданим напуштање личности која испарава у хиљсду делова укључно с психичким и менталним деловима као што је на пример у теозофском подручју описано „распеће" и као што је нешто слично из шаманистичког подручја описао Castaneda без помињања распећа – а и то су стварни доживљаји.

Станица у целини, која задржава одговорност за све што припада њезином природном складу, и у овом стадију је бољи опис човека, који је „свој крист преузео на себе" и пријашња настојања којег се продубљују повезана савладавањем егзистенцијалног у животу.

Код свих тежњи за обликовањем догађаја и симболике распећа у духовне сврхе данашњег времена не би смело да се заборави да се овде поклапа више тога:
- да је Исус морао проћи кроз све стадије човекова живота, од рођења до смрти, мењајући све својим новим ставом;
- распеће које је – независно од других старих значења крста – једноставно препознатљиво као тадашња световна осуда и до којега је у овом случају дошло због очигледно издајничке, противправне и материјалистичке праксе његових противника. Догодило се како се морало догодити и није се могло завршити друкчије, те се тим не може утемељити фетишизам крста. То је била последња, побуњена реакција укочених, негативних несвесних снага ондашњег времена, дакле поновно карикатура Исусове стварне свести у преображају.
Благотворни учинак догађаја није у коначници овисио о том насилном деловању против њега, а повезан је и са васкрснућем. То је Божанско дело.
- Крст као симбол укључује ондашњи контекст, чак и када после уопштено постаје симболом пожртвовне љубави у смислу којег се и данас може употребљавати – као протутежу равнодушности, мржњи и.т.д.
- Неутралнија слика унутрашњих процеса у Исусу с оне стране временско условљеног озрачја биле би Исусове последње речи на крсту: „У твоје руке предајем дух свој" као и гроб, који за разлику од старијих представа не представља посебан „степен" него је саствани део распећа. Смисао Исусове смрти не налази се у смрти самој него у савладавању смртоносних програма у човеку.

Исцрпна обрада „последњих ствари у Исусову животу" у овом чланку повезана је са чињеницом да су те ствари духовно прожете у мањој мери од пријашњих, за разумевање једноставнијих догађаја; и да су због тога настале утолико замршеније теорије које за своје отпетљавање и пробијање до непосреднијег доживљавања требају више покушаја. Смрт напротив не би требало схватати као најважније у Исусову животу како су то чинили одређени теолошки правци који су крст узимали за центар свих ствари.

Традиционална теологија је препознала као што су то урадили и Исусови први апостоли после разапињања и васкрсења, да се више старозаветних текстова до у појединости могу да читају као алузије на касније муке Христове (пасије) и њен спаситељски преображај (Лук.24:27; Псалам 22; Псалам 40:7 и даље.; Псалам 69:22; Изаија 52:13-14 и 53; Зах.12:10 и 13:1; мудрост 2:10-20; и др.) и у предању о Исусовим годинама учења је нађено више подударности са каснијим разапињањем и васкрсењем - који су делом тешко препознатљиви те управо зато се не могу једноставно објаснити да их нема као касније додавање. Уосталом грчки филозоф Платон који је живео у времену пре Христа, је наслутио да ће његова идеална слика савршеног Праведника на овом свету да заврши у разапињању (у Политеји II). Запажено је, да је овај догађај морао оставити посебан утисак и код Римљана (нпр. Мк.15:38). Упркос уочљиво великом значењу овог жртвеног пута у библијској свеукупној вези неки критички теолози са тим нису могли да отпочну нешто више. Још у раном хришћанству ишле су различите групе оним корацима које су људи из њихових редова доживели или које су лично могли да схвате - што је водило различитим тежиштима.

Питање:
Желим ли молити Бога* да ми помогне при тражењу савлађивања старих душевних програма старости, болести и смрти?

Повратак на садржај ове стране.

 

Питање празног гроба, „одласка у пакао или рај”.

Можемо да се позабавимо и многим другим питањима у вези са распећем. То је у првом реду питање о празном Исусовом гробу – Јов. 19, 38 – Јов. 20, 10. Већ је поменуто да се није радило о нормалном неговању живе особе лековитим биљем. Никодем је користио и очигледне твари за балзамисање и мумификовање. На темељу налаза о „васкрснућу", које ћемо описати у следећој глави, показат ће се да се за материјалистички неограничено виђење практичнои искључује једноставно отмица тела – са покопом другде. Остало може да се разабере код рада на мање корисним питањима:

Тако бисмо на пр. могли да идемо а питањем шта се обично догађа са човеком код или после његове смрти те постоје ли при тому разлике. То се вишеструко догодило на основу религијских откривења и предаја као и на темељу филозофских шпекулација, помоћу парапсихолошких истраживања, хуманистичке и трансперсоналне психологије као и клиничких и индивидуалних искустава. (На пр. Elisabeth Kübler-Ross, ...)

Све религије практично полазе од тога да човек не „наставља живети” само у својим наследницима и кроз културно деловање него да наставља духовно да постоји као индивидуа. И култови предака код нецивилизиваних народа нису усмерени само на „наставак живота" у наследницима него у правилу полазе од реалног наставка духовног постојања предака, па чак и од њихове могуће искуствене присутности у кутлном или у световном животу наследника. И тамо где су настале предоджбе да човек може прећи у други животни облик – чак у стене или друго – признало се правило даљег постојања у облику духовног бића. Новије велике религије такођер наглашавају наставак постојања; виде га јасније на вишим разинама постојања од телесне; деломично говоре о могућностима контактирања између тих разина егзистенције али и о њиховој проблематици. За свестан успон у више сфере развијене су деломично дотеране церемоније, успор. на пр. „Тибетанску књигу мртвих" којом се бавио и Ц.Г. Јунг. У вези са питањима као што је поновно утеловљење извештавало се о различитим искуствима и представама.
Хришћани се с другим религијама слажу у томе да након смрти следи наставак живота. У појединостима су већ у раном хришћанству постојала различита схватања; на пр. о питању „преегзистенције" душе пре зачећа, односно реинкарнације… . Данас постоји неколико теолога који више не верују у живот након смрти односно „вечни живот" кроз Христа*; прилагодили су се природословном истраживању, који у бити потиче из 19. века и већ је застарело. До практичних доживљаја доводи стално питање људи „што се крије иза тога (иза спољне површине света)"?"
*Живот вечни у хришћанском смислу као обећање „праведницима" (на пр. Мт. 25:46) одн. онима који следе Исуса (на пр. Лк. 18:29-30) и верују у њега (на пр. Јов. 3) нема нужно само „онострано" значење. Из онога што је у нама с Христом постало слично „небу“ мења се и живот у „будућем свету" који се помиње на тим местима у Библији.

У подручју медицине не постоје само извештаји о наркотизованим или привидно мртвим личностима које су се повратиле у живот и известиле о својим доживљајима у другим подручјима свести. Постоје и поједина научна сазнања о томе да у тренутку смрти увек долази до смањења тежине у висини од ца. 21г. У антропозофији и теозофији говорило би се о одвајању нашега „ја" односно духовног „бића" и „астралног односно емоционалног тела” те „небеског односно енергетског тела" након којег следи даље повлачење на емоционалну односно менталну равнину и у каузални свет.

У медијима и на граници наукеи се извештавало да су самоубице дуже време везане за своју земаљску околину. Њихова неугодна сећања се нису угасила онако како су желели.

Данашње знање би могло у много чему да помогне да се током живота позабавимо преосталим вредностима у сопственој души, што је Библија готово увек препоручавала. Онај који је живио претежно деструктивно, себично и похлепно добит ће на основу тог терета проблеме и љутит ће се на пропуштено. Ко је уместо тога обзирно поступао с ближњима и научио ценити стварање као део себе самог те помагати, доживет ће на основу овог светлог својства добра искуства.

Могло би да се постави и питање на који начин се биће у човеку код смрти бави својим различитим вештинама, искуствима и супстанцама зацртаним у различитим слојевима његова бића укључивши и живо физичко тело те што је у том погледу са разликама. У литератури постоје извјештајии о овом питању, на пр. отац Roesermüller. Указују на мање или више изражено „узимање" есенцијалног из свих чланова бића као и на покоп који се због споменутог процеса зависно о околностима преферише насупрот кремирању. Тамо је било говора и о неочекивано опаженом, ненаданом распадању супстанце у гробу.

Из многих миленијума па све до данас постоје црквено проверени извјештаји о „нераспадљивим мртвацима", на пр. Bernadette Soubirius у Лурду. Постоје и многи извјештајио „празним гробовима". У таквим случајевима могло се установити да су ти људи водили посебно побожан живот.

На почетку се очито није помислило на повезаност са празним Исусовим гробом, та мисао се појавила тек после у езотеричкој шуми новина. Може да се наброји низ других чудних догађаја од којих се сви не могу проверити, те их се због тога не би смело паушално обрађивати као неозбиљне. Сигурно је да физичка материја у сваком случају скрива важне тајне. Истраживања на подручјухемије и физике додатно нарушавају слику наводно релативно непромењивих атома у телу. Ово наводимо само успут, јер је за детаљан приказ потребна посебна глава.

Осим тога требало би помислити и на апокрифне ранохришћанске акте које цркве нису обрађивале као „јеретичке" али их нису сматрале стопроцентно тачнима те их због тога нису преузеле у Библију. Део такозваног „јеванђеља по Никодему" описује „Исусов одлазак у пакао" након смрти те његов утицај на бића која тамо пролазе кроз – највероватније емоционално – чишћење. Надаље се описује његов сусрет са– вероватно вишим и духовно замишљеним – ликовима из Старог завета у Рају. Са једне стране су се овакви прикази могли да претпоставе. Могу међутим веома добро описивати и стварна, деломично директна односно симболична виђења.

Као слика гроб на Христову путу приказује последњу преобразбу већ за живота продуховљеног тела Исусова са једне стране и одговарајућих догађања са духовним бићем одвојеним од телесне свести. Наговештава се настајање поновно целовитог „новог Адама". Пуно симболике је такође да су према одређеним предајама „Адам и Ева” наводно покопани под оним местом на Голготи („лубања").

Још није исцрпљено значење извештаја у Јов. 20, 11-18, према којем Марија из Магдале, названа Марија Магдалена, прва открива празан гроб и Христа препознаје у међустадију*. Чини се да у духовном односу симболизује улогу Еве. - * „не задржавај се са мном, јер још не узиђох Оцу"." Ради се дакле о разлици према каснијем указању у васкрслом лику, када Томи на пр. изричито дозвољава да га се дотакне. Чинило се да је мртво тело на нови начин оживело у духу. Предаје међутим уопште нису сагласне са шпекулацијама о Исусу као излеченом рањенику. Његов изглед се осетно променио, а реакције Марије Магдалене ни у којем случају не упућују на то да је до тих промена дошло због пуно рана и краста које би иначе ударале у очи. Па и оба су екстракта лековитог биља, које користи Никодем, у таквом саставу била посебно прикладна и уобичајена за балзамисање мртвих. Оно што се овде догодило не пристаје у шему смрти и живота у класичном смислу, а нити у шему већ од пре познатих граничних искустава између живота и смрти. Ту је такође значење за будућност, успор. „откривење св. Јована".

Повратак на садржај ове стране.

 

Васкрсење.

Празан гроб и васкрсење Христово излажу свест многих људи максималном изазову – на пр. Јов. 20, 11- Ив. 21. Њихово искуство да човек мора да умре и разумљива тенденција потискивања необјашњивог као и застарели – у школама међутим још уобичајени - , једнострано материјални начини размишљања о животу јесу неки од површних разлога за то.

Упркос томе управо у редовима деломично материјално мислећих историјско-критичких излагача постоје гласови који тврде да су извештаји о васкрсењу прахришћанска сведочанства доказана боље од свих других извештаја о Исусову животу; извештаји дакле која доказују Христово указање на различитим местима у не увек јасно препознатљивом лику с неким новим својствима, а ипак биће видљиво простим оком.

Из тога би заправо морало да следи постављање библијског приказа који претпоставља реалан преображај у Исусову животом продуховљеном и/или посмртном „телу" (такозвани „духови" су обично невидљиви.) Необична стања свести могу у редоследу људског развоја да изгубеи одвојеност: „Одвајање" је буквално значење речи „грех". Одвајање је такође било одвајање човека од Бога, свога постанка. „Најдоњи део”, дакле тело, могло се преузети у остала подручја Христове суштине. Успор. претходну главу: „и гроб бијаше празан".

„’Нови храм саградит ћу за 3 дана".’ Говорио је међутим о храму свога тела”: Будући да се због мањка разлучивих својстава све покорава унутрашњости, могла би након уласка бића у друге равнине односно у своју унутрашњост (успор. Последњу главу) прихватљива за све умрле следити обнова личних слојева заједно са физичким телом – без „несвесних" подручја.

И по антропозофском мишљењу (Р. Штајнер) васкрснуто тело Христа као „новог Адама“ – 1. Кор. 15:45-47 – је поново створено и од тада је код свих људи присутна и та могућност развоја (тзв. физичко „привидно тело“). У теозофским (A. Bailey) круговима васкрсење се такође посматра као реална обнова. Колико год је теозофски поглед у појединостима деломично нетачан, хришћански теолози би се морали у сваком случају да запитају због чега сами не могу да развију такве – евентуално правилније – приказе који би удовољавали данашњој широкој општој наобразби. Оклевање многих теолога да васкрсење у било којем облику узму за озбиљно данас не задовољава критериј добре опште наобразбе.

Овде још треба споменути да се „васкрсло мртво тело" као саставни део бића не може без устручавања да поистовети с привидним телом (mayavirupa) езотеричне литературе којим се неки мајстори наводно могу да направе видљивим као кроз хаљину. Заједничко је у сваком случају да се овде показује власт духа над материјом.
У том контексту можемо да посматрамо и нејасно формулисане науке о „светлосном телу". Код тог се између осталог ради о ономе што настаје када се виши слојеви човечјег бића одражавају у физичком. Тим се ствара мост преко ког човек без одлагања тела може да урони у реалности изнад физичкога, што се на хебрејском зове још и „меркабах". Многе темеље оваквим наукама дао је проф. J.J. Hurtak /САД: „”"Кључ еноцха" и „Синоптичко јеванђеље". Центар за јединство Schweibenalb, CH -3855 Brienz. Развио је организациони нејединствен покрет који „деловањем светла" у овом прелазном времену жели на различите начине да помогне духовним снагама. Велико је искушење за помисли да ће ова или она техника вежби сама довести до желених резултата – до „успона". У стварности духовном напретку увек припада целовит развој на пр. карактерне зрелости. Види и следећу главу.

Прикази реинкарнације, т.ј. поновног утеловљења душе у новом телу, који се код различитих религија могу да нађу у овом или оном облику, били би дубља, непотпунија „октава" новог васкрсења. Науци о преегзистенцији душе пре зачећа и о поновом утеловљењу били су према Руфинију распрострањени и у раном хришћанству. Занимљиво је међутим да им се није давала посебна тежина. То не може да се припише самооколности да су се људи једно време више фокусирали на земаљски живот, - као шта то пише R. Steiner - ; па ни евентуалним настојањима за влашћу похлепних папа да људе направе овиснима кроз ограниченост једног живота као што нагађају други спиритуални аутори. Овде се могу наћи још неке изражајне појаве. Најважније је учвршћење мотива васкрсења у људима. Чак и када би се у пракси појавило као музика будућности, тиме реинкарнација не би добила особину процеса којега је Христ у коначници претекао. васкрсли Христ се није морао поновно утеловити да се укаже људима. Када многе – не све – хришћанске групе критикују науке о реинкарнацији, треба признати да приказ крутих „"духовно-механичких"" закона о судбини, смрти и реинкарнацији као самосврховитост не одговара ономе што је проживио Христ. То међутим не значи да реинкарнације никада није било или да је неће да буде. Не треба занемаривати многе пријашње и садашње такозване „доживљаје реинкарнације” – иако сви не морају да почивају на стварној реинкарнацији него често на одређеним другим факторима. Једино се у хришћанству појављују – тамо гдје се појављују – као посебни случајеви на пр. код Јована Крститеља. Уместо преузимања Илијине функције – као што се тумачило у већини случајева – Исус је једноставно рекао „ја јесам". То је додуше улога бића посланог за посебну помоћ људима, а не присилни круг ухваћених у точак рођења. На подручју хришћанске мистике се надаље наглашава веће значење нових оностраних течајева чак и тамо где се реинкарнација потврђује као чињеница (на пр. код Лорбера). Током људског живота данас може да се научи страшно пуно. Реинкарнација у нормално оплемењивање/даљи развој, евентуално с новим задацима у погледу околине, према одговарајућим искуствима више не мора – тамо где се појављује – имати стари аутоматски карактер. Ти стари прикази су могли да буду повод да науци о реинкарнацији са становишта хришћана постану посебно сумњиви; к томе Бог и Исус у науцима о реинкарнацији друкчијег извора нису узимани у обзир. То не значи да је обективно допустиво све феномене, о којима сведоче претежно друге религије, унапред посматрати као нерелевантне за хришћане. Телесно-духовно-душевна нарав човека је у прву руку посвуда иста, те зато сви могу кроз присподобе нешто и да научеи – без падања у изједначавање.

У глави „Распеће" већ је било писано о деловању механичких приказа карме и реинкарнације.

Данас код изразитих личности можемо штавише устврдити да након одрастања уопште нису сличне биолошким родитељима. Понекад изгледају као да су лику свог садашњег тела дали печат других односно ранијих култура него што је то стварно случај. То би могло да буде повезано са већим значењем духовно-душевнога бића насупрот везама предака и наслеђа. R. Steiner мисли на везу с Христовим деловањем.

Упркос овом феномену не постоји повод за то да у Христову деловању видимо једнострану наглашеност духовно-душевнога него дуготрајнији импулс за оплемењивање и ново усклађивање обају подручја. Дух, душа и тело међусобно морају да се прожимају (што данас и није посвуда случај). Управо пут до васкрсења не треба разумети или њиме ићи само кроз тзв. „бестелесан" духовни рад, већ телсно постаје духовно и духовно телесно – он почиње тек с оне стране свих једностраних интелектуалних уређења. (Упореди нпр. Лука. 24:36-43.) човечанствја више врше све остале. Постоје делови и цда звучиво само по себи, све се мора св.

Христов мото је „Види, обнављам све ствари". Чак и када се у коначници обраћа сржи индивидуалности у којој човек није „нит Јевреј нити Грк…” већ само човек, не мисли при томе на пуку јединствену људску надсвест него на мисао коју Бог промишља односно остварује кроз индивидуалног човека. Из индивидуалности човек може да створи нове заједнице, које не потичу из старих фамилијарних односно племенских веза. Под новим односима из духа могу то да буду и „старе" везе које су од старих несвесних присила постале слободно склопљеним везама.

У вези са напоменама о деловању човечанства кроз поља моћи, које су биле споменуте у глави о распећу, треба размислити да су сви кораци којима је прошао Христ у својој укупности истовремено „овде". Чак и када се у томе садржавају Христови кораци, након појаве импулса васкрсења је „уживљавање у распеће” нешто друго. Није очито да физичка смрт и код најозбиљнијег уживљавања мора да наступи пре него „моћ васкрсења” почне да делује. Мистичка искуства потврђују да се моћ васкрцења може да доживи попут савремене привлачне силе која се налази иза свих најједноставнијих корака. R. Steiner је на другом основу сматрао да васкрсење данас делује као целина; додавали су се нови налази попут „етеризације крви”.
Данас игра улогу и оно што су следбеници Исуса Христа" развили заједно са њим.

У том је контексту занимљиво да постоје нова настојања која попут Христа не деле општу претпоставку очите, присилне смртности тела.

Индијски филозоф и јоги Ауробиндо деловао је после проласка кроз искуство нирване у сродном правцу и покушао „супраменталне, т.ј. надменталне снаге да спусти до земаљског живота". Његова духовна сапутница, „мајка" Мира Алфасса могла је тиме продрети у слојеве физичког тела пуне сећања, који имају посла са старим програмима смрти. Ово је истовремено доживљавала као „рад на телу човечанства".

На други начин говорио је Rudolf Steiner о новоствореним вишим деловима бића односно „телима" у подручјима изнад разума, која омогућавају да се старије емоционалне, етеричке животне снаге и подручја физичког бића преобликују једни за другим. Набраја више делове бића: „дух сам, животни дух, духовни човек". Код њега се добива утисак да ће се ово пророчанство обистинити тек након једног дужег временског периода. Упоредба са савременим развојем ипак показује да то у начелу може већ и сада да буде релевантно.

У езотеричком будизму та су се виша „тела" наговештавала барем као могућност за Будину суштину – „dharmakaya, sambhogyakaya, nirmanakaya". Код ових различитих праваца нема додуше јасних јединствених циљева, метода или резултата. Јасно је међутим да се различити људи неовисно једни о другима одазивају на слична подручја рада, која због тога реалније оцењујемо.

Овде ћемо додати још једно искуство из нашег века: Carl Welkisch, „У духовној ватри Бога". Уз потврду визија је као телесно необично сензибилан мистик осећао да Бог сада кроз њега може да преобрази и телесну материју. Често као „сањаре" одбијамо људе са ванредним „одозго подареним задацима" успркос компликованој Божјој подели задатака мисле да су једини. Ко је упознат са врстом мистичких доживљаја може спознати да ти доживљаји успркос могућим субективним потезима имају реално значење. То свакако вреди и за Welkischa.

Специјалне нове духовно-терапеутске групе бесмртност проповедају посебно у Америци. Покушавају се одстранити „представљања смртности", а техникама дисања као на пр. „rebirthing " – за обраду родиљне трауме - , здравом прехраном и др. се жели допринети продуљењу живота пуног позитивне енергије. Иако се у тим круговима Христ појаваљује тек на рубу, и тамо су познати хришћани као на пр. мормонка Annalee Skarin, које је писало о сопственим искуствима у погледу дематеријализације и рематеријализације тела у позадини своје повезаности са Богом.

Други на медицинском подручју истражују хормоналне методе помлађивања. У таквом развоју могу да се нађу садржајни мотиви. Не смемо их паушално осумњичити за умишленост.

Свакако треба размислити да се овде у Христову смислу ради о целокупном људском бићу, а не о неком култу телесности који физички живот посматра као навећу и изоловану вредност. Не упушта се у изоловано оживљавање станице него у здружено исцелење тела – органа, станица и.т.д – и духовних подручја човека. Христу је такође важна слобода живота, а не присила на живот. Све ово се не би смело паушално да подреди таквим настојањима. Морамо их међутим поменути као могуће изворе опасности код тог тешког ходања уз понор.

Чини се да моћ васкрсења оживљена са Христом, који ју је видљиво и у потпуности остварио, представља стваран „фермент" хармоничног развоја у том правцу. Још се није отворило много тога што нам је усадио као клицу. Због тога је целисходно у том се позвати на њега.

Васкрсење" у том случају није само духовно искуство. Може да обнови све живо, за шта је мање позната група новог откривења по имену „Светлосни центар Витанија" у CH-Sigriswilu, у свом часопису „Весник светла" сковала појам „живот у васкрсењу". Након „уског пролаза" кроз крст долази обиље. Исус је наглашавао да његов пут постаје јасан само кроз деловање. Напредак на личном путу „Христових наследника" самих може у начелу разјаснити тај далекосежни корак. Као што смо видели, тај пут нема увек исти облик, не успиње се увек на исти начин и не завршава се једним јединим врхунцем него се у нама показује као Божја постава огромне зграде код које се сваки камен надовезује на претходни. Камење су вештине у човековом постојању, које трају дуже од његове споља саграђене зграде. Исус обећава човеку да као што је према откривењима различитих Светих писама први човек створен у свој својој потпуности, тако ће и он након пролаза кроз слободне игре односно драме света непотпуности полако поново „постати потпун као и Отац на небу". То не вреди само за најједноставније кораке на путу него и за корак васкрсења – није поставио границе и мерилом прогласио дотичну људску способност схватања. Он сам поставља нова мерила, успор. речи „Ја сам…” у јеванђељима": „Ја сам хлеб живота", „Ја сам светло света"; „Ја сам врата"; „Ја сам добри пастир" и „Ја сам васкрсење и живот", ко верује „има „живот вечни" т.ј. не након општег „Судњег дана", као што то тврде одређени црквени кругови; „Ја сам пут, истина и живот"; „Ја сам истински трс, а Отац мој – виноградар … ви сте лозе"; „… ја сам краљ. Ја сам се зато родио и дошао на свет да сведочим за истину". Христ је прави ЈА у човеку, којег треба разликовати од егоистичког свакодневног ја.

У јеврејској вери постојали су васксрење или оживљавање, но само на крају времена. У традиционалној хришћанској теологији васкрсење се гледало као нова могућност кроз веру у Исуса - а да се ипак, независно од Последње вечере . није радило на његовом схваћању Код модерних, критичких размишљања се то може гледати као напредак - насупрот више материјалистичком правцу теологије који је све оно што је тешко замислити једноставно објашњавао да не постоји -, да се васкрсење као "метафора" = опет објасни у једном пренесеном, алегоричном смислу. (Ханс Кеслер, Антологија "Васкрсење мртвих"). Неки можда требају такво приближавање оном што је тешко замисливо; али не безусловно они који су у стању да директно верују у васкрсење као унутрашњу и спољну стварност. Ова вера простих хришћана одговара у нечему више данашњем стању истраживања и спознаје многих подручја како је објашњено у нашим анализама. Ко све види само "метафорички", код њега се то одражава по нашим испитивањима више само у смислу душевне изградње; исцелитељски учинак који и данас може досезати до у унутрашњост нашег физичког тела, може се тако барем успорити, односно смањити.

Уз ово на немачкој и енглеској страни долази извод из Јеванђеља по Јовану 20, Два указања васкрслога.

Питање:
Покушавам ли са Богом да докучим како снага васкрсења данас може бити страшна?

Повратак на садржај ове стране.

 

Вазнесење”.

Претходна напомена: У енглеском језику су појмови „вазнесење” и „успон” идентични: ascension. „Успон" је , како ту реч употребљавају савремене духовне струје односно „радници светла", свакако повезан са главом о васкрсењу; види тамо.

Како Исус Христ непосредно пре почетка свог деловања 40 дана повлачи у пустињу, тако и своје послање на земљи завршава 40 дана након васкрса тоеком којих се људима указује на различито удаљеним местима.

Након последње вечере и говора „изведе их до Витаније, подиже руке па их благослови. И док их благосливљаше, раста се од њих и узнесен би на небо” – Лук. 24, Марко 16." „… би уздигнут њима наочиглед и облак га отме њиховим очима… Два човека стадоше крај њих у белој одећи и рекоше им ‘…Овај Исус који је од вас узнесен на небо исто ће тако да дође као што сте видели да одлази на небо.’ „ (Дела апостолска 1). Очигледно су апостоли веома јасно разликовали између оних 40 дана када се Исус ненадано појављивао међу њима и поновно нестајао те времена након тога, када су се осећали здружени у његову духу без његове личне присутности.

Христ је наговестио да иде оцу. Тек су након узнесења говорили да „седи здесна Оцу", дакле са Богом на равнини ван „онога света" доступног човеку. Овде се указује тачка, код које Исус делује универзално са Богом. Бог је: „Ја сам који јесам”; он је свемогућ, а истовремено ослобађа; живо исходиште свих снага и бића па и за себе; он је ван простора и свеприсутан; он је вечан и стварност скривена у сваком времену. То не значи да се Христ расплинуо у ништа, он је штавише свуда. У животу се могло искусити и ону премосницу између човека и Бога кроз прилагођавање Христу – „Молите Оцу у моје име" (Јов. 15, 16). Независно о дотичним представама догађаја прије 2000 година ради се о реалности посебне врсте.

Дванаесторица су била свесна само своје величине као апостоли који на земљи заступају Христа. Христ се дакле јаче појављује у њима и преко њих. Било би посве некоректно оцењивати само спољашност тог стања као да се ништа више није збивало без учитеља, те да су ствар морали сами да преносе даље. Ако се у то укључи могућа самостална улога узнесења, можемо да је опишемо као свеукупност Христова деловања. Слика тог био би холограм, код којега сваки исечак опет садржава целу слику. Споредна напомена: Овом упоредбом не желимо да циљамо на онај холографски назор о свету, према којем је човек истоветан Богу те се зато не мора да труди да му постане истоветан – шта је у суштини сродно с представом спасења која заборавља да се до спасења попут клице може да дође тек индивидуалном одлуком и слеђењем као што се и Христ свесно одлучио за нас.

Уз сопствене људске односе садржи и односе до Христа. У основу би се управо вазнесењем као импулс за дванаесторицу и у коначници за све требало да запечати оно што се током Исусова живота постављалао као могућност – тако се у глави о крштењу на реци Јордан указивало на могућност обликовања Христа у човеку. То значи да оно што је Христ донио односно обликовао име проширено својство насупрот учинка на човечанство који је продукт неког човека. Учвршћено је у Богу, а не само у „морфогенетском" пољу – види главу „Распеће". Друкчије изражавање таквог зближавања било би да „Бог тиме све вуче према себи".

Павле је данас често познат због посвемашње традиције. Његови визионарски доживљаји могу да се препознају као истинити без обзира на то да су у неким једностраним излагањима били прецењивани. Тако је на свој начин могао да спозна да значење Христа произлази из улоге за Јевреје, да су управо Јевреји били одабрани да универзалном Христу постану исходиште његова доприноса за људе. Све ово долази до изражаја и у јеванђељу по Јовану и.т.д. То је разумљиво било једно од првих размимоилажења међу ученицима.

Црквене изјаве теже ка поистовећивању цркве и „тела Христова" иако се у ширем смислу у то коначно убраја и преостало човечанство. Антропозофске изјаве човечанство јасно посматрају као тело Христово. И теозофски правци, који нису расли искључиво на хришћанским темељима, такођер опажају значење Христа за цело човечанство чак и када га искључиво виде у улози учитеља.

Савремене хришћанске групе новог откривења, посебно „Универзални живот", данас виде улогу Христа и за нељудска жива бића – па све до последице да се даља судбина света ускраћује владавини људи. Али они који у првом реду нису део проблема него решења сигурно ће имати улогу која је споменута у беседи на гори.

Кад неко нешто истински чини „у Христу", учинио је то за Христа и према томе за свет.

Ко се пак истински жели да повеже са Христом и његовим правцем којег људи не могу својевољно променити, то једноставно не би био у стању због много теорија, начина изражавања и дела која су у цркви била вековима посве уобичајена. Христ се према сведочењу мистике не може свесно или несвесно „претворити" у њему супротстављене тежње.

Цркве могу из своје терминологије саме да протумаче одакле су – већином у служби световних сила – црпиле снагу за рат, протеривање и мржњу. Према уопштено познатим искуствима духовних кругова управо светло може да узбуни „сене". Хришћанске захтеве извргава порузи настојање да се постане алатом сена – као шта се често догађало у прошлости – а не придонесе раду на тим сенама.
У новим се сведочанствима, на пр. у закључном документу европске екуменске скупштине „Мир у праведности за целовито стварање" 1989, може да препозна покушај надокнађивања. Превод може да се добије код ЕКД Ханновер.

И „вазнесење" може да добије стваран значај у оквиру Христова наслеђа. Росенкреузовци су на пр. у сликама и сновима доживљавали да се на њих са небеса спушта облак. Једнократно или чак и вишекратно доживљавање такве врсте у сваком случају не значи да је тај човек у животу такав корак у потпуности остварио, као и код других корака једноставно значи да је тај квалитет у њему јаче почео да делује.

Вазнесење", којем је претпостављено дубље уживљавање у духовни развој, не сме да се побрка „са „отмицама помоћу НЛО-а (неидентификовани летећи објекат)". Код старијих предајом сачуваних врста „одлажења" библијских пророка то, узевши у обзир друге духовне могућности, није превише веројвтно (види у глави „Васкрсење”). Са обзиром на много међународно прегледаних материјала о НЛО-има не желимо да оспоримо да „НЛО-и” постоје као начин појављивања деломично ванземаљских астронаута*; и да се може полазити од тога да се неке приче из прошлости односе на сродне појаве како позитивне тако и негативне врсте; и да би и у будућности могле да имају одређену улогу Покушај одређених кругова да се сваки спиритуални цртежи кругова на стенама поистовете са космичким бродовима ипак је потпуно претеран и извире из једнострано према нашој техничко-материјалистичкој цивилизацији орентисане способности приказивања. Чак и ако је човечанству потребна божја помоћ различите врсте, спасоносни продор мора у коначници извршити само. Људи на земљи могу да преживе кроз напредак у животу, делима и свести те у томе да нађу и да испуне свој задатак. Урастање у даља подручја свести не може да надомести нити властито спољно постигнутост. Она тежња која је на пр. довела до космичког брода Challenger и његове упозоравајуће несреће деломично се појављује као спољни, преусмеравајући отисак стварно потребног.
* Напомена: о томе се од стране цркве више пута одговарајуће изјаснио, на пример теолог мосињор Корадо Балдучи (Ватикан). Иначе се у томе од стране цркве наслућивао често само психички, односно социолошки феномен. Ипак је у званичним новинама Ватикана "Оsservatore Romano" у мају 2008. стајало: "Васиона се састоји из милијарди галаксија од којих је свака састављена од сто милијарди звезда. Како се може искључити да се живот развио и негде друго? Ми не можемо поставити границе стваратељској слободи Божијој. Ако с Фрањом Асишким створења на Земљи гледамо као браћу и сестре, зашто не бисмо онда говорили и о ванземаљском брату? Можда друга интелигентна бића још увек живе у потпуној хармонији с нашим стваратељем." 

Тим наравно не желимо да пређемо преко тога да су нам такође потребни технички радови на пример за замену по живот опасне атомске енергије, неких других врста електромагнетског зрачења, генетичке технике и других технологија. Ово може да се догоди једино преко једног другог духа. Ако се споменуто урастање у обимнију свест догађа у Христову смислу, то би дакако требао да буде органски раст, а не опет нека техничка манипулација. „Спас" не може да се изнуди нити једном духовном „техником". Различите вежбе се у коначници напуштају када испуне своју улогу; на крају се броји само оно што је постало своје. Бога је посве немогуће пасивно и деломочно подсвесно „конзумовати" помоћу данашњих проблематичних електронских „мозгова" – у стварности: апарата за манипулацију мозга.

Христ је сачуван предајом у својој посебној улози на земљи; треба међутим замислити и манифестације на другим разинама и подручјима космоса: „The Urantia Book"/SAD; овде у сваком случају нећемо да испитујемо њену незамењиву улогу на веома густој физичкој земљи. Види још и књиге „Аналекта" 1 и 2.„Аналекту" можете из причуве добити код: маг. Alois Thurner, Staudach 103, A-8230 Hartberg, Аустрија.

Теолози су дочек Исуса у "облаку" заједнички сагледали са старозаветним одломцима (2.Мојсије 13:21 и 40:34). Они су радост апостола након тога прерадили на знатно доживљени нови начин присуства Исуса, једни као нешто крајње стварно а неки као нешто субјективно.

Уз ово на немачкој и енглеској страни долази део из јеванђеља по Луки 24 са напоменама: Вазнесење.

Питање:
Је ли за мене садашње или долазеће значење Узнесења питање које ме покреће у опхођењу са Богом?

Повратак на садржај ове стране.

 

Први Духови.

Исус је прије распећа наговестио да ће његовим одласком Оцу Дух Свети, „Браниоц”, „Дух Истине” да излази од Оца – Јов. 14,15,16.

Приближно десет дана након узнесења у Јерусалиму се на молитви састала првобитна заједница. „И ето изненада шума са неба, као кад се дигне силан ветар. Испуни сву кућу у којој су били. И покажу им се као неки огњени раздељени језици те сиђе по један на свакога од њих. Сви се напунише Духа Светог и почеше да говоре другим језицима…” - Дела апостолска 2. Таквим речима онај кога нема описује уобичајену испуњеност након молитве. Одобравања тог налазимо пре у пракси заједница Духова и квекера. Као споља видљив феномен Духови се надовезују на оно што је овде написано у глави о узнесењу – ширење Христова деловања на Дванаесторицу и њихово окружје. На путу „послања" Духа Истине поновно се наговјештава нешто од заједничког деловања Бога и Христа. У том се погледу први Духови могу да посматрају као први знак започетог „повратка Христова" или барем приближавања. И са овог видика можемо да очекујемо да је у овом пророчанству садржан „повратак Христов" замишљен друкчије него друго утеловљење у човеку.

Напомена: „Браниоц" односно „Дух Истине" у строгом смислу не сме да се поистовwти са „Духом Светим", види: „Софија".

- „Дух Истине" указује се као део Христа самога који подсећа на заједништво са њим и негове речи, и Дванаесторици омогућава настављање његова деловања на земљи. Обрађивање релгијских и филозофских питања у смислу историје књижевне рецепције и менталног закључивања отада више у суштини није озбиљно. О томе је пуно тог написано. Овде су и у људима на делу други фактори, а у овом акту управо њих настојимо напипати.

Наслеђе Бога створитеља, оца у човеку, уколико је „…рођен од Бога” – јев. по Јовану 1 – се у Исусову животу уопштено свесно продубљује; а од Духова се Христово наслеђе учвршћује уз оне који су прихватајући га остали на земљи.

- Дух Свети као „женско, мајчинско" духовно-интелигентно божанско својство и енергија се на различитим разинама и у различитим појавним облицима може да нађе и пре Исусувог земаљског живота ван човека и у његовом инспиративно деловању на човека.

Постоји шест позива на „небеску ману" (Излазак, Деутеронимиј, Бројеви, Псалми, Нехемија, Јошуа, Јован, Посланица Хебрејима, Откривење).

Није међутим потпуно погрешно појмове „Дух Истине" и „Дух Свети" поистовећивати са обзиром на практична искуства као што се то често догађа. Све чешћа је појава да Божје снаге делују заједно и у коначници као целина; као и човек који је првобитно „створен на слику Божју", и који може да доживи диференцијацију свести те после тога поновну интеграцију свог бића.

Тим ће се заједнички живот човечанства и земље истински да појави на данас једва установљив начин као што се то одмах види у вези са апокалипсом св. Јована; без примисли да се будућност може непрестано да прилагођава данашњим могућностима представљања.

Дух Свети" није једноставно дух или дах живота, животна снага. Праћење његова привидно степенованог појављивања на Христову путу може да послужи сврси. Спомиње се у вези са Маријиним зачећем, дакле барем у смислу деловања које се тиче једног јединог догађаја.

Може да га се нађе на оном месту где је лично присутан Христ у васкрслом телу „дахне" у ученике и каже „Примите Духа Светог" (Јов. 20, 22) – који дакле овде делује кроз њега. Прочишћавање њихове способности запажања односно у дубљем смислу њихове савести може да се посматра као предуслов одговорности која им се преноси односно разјашњава: „опраштати грехе или не (чинити ништа)". Та савест, коју и мистици попут Ј. Лорбера посматрају као деловање Духа Светога, није она мешавина биографски обиљежених страхова коју често погрешно бркамо са савести и иза које се понекад ипак скрива комадић праве савести. Савест у чистом смислу је свесно унутрашње вођење појединог човека.

У првом доживљају Духова Дух Свети више не делује лично, директно „космички" већ на вишеструк начин у складу са различитим могућностима преобразбе оних који су њиме прожети или у складу са различитим предусловима позваних односно света – прецизно погађање болних тачака, њихово отклањање помоћу безусловног сагледавања и све боље препознавање битних разлика и истина значајке су свести са којом се судара Дух Свети. Тамо где се мање ради о отклањању нејаснога, иста снага је креативна, ствара заједницу, употпуњује – дакле води Богу.

И 19. век са својим различитим покретима буђења и новог откривења као и 20. век може уз тачније посматрање да препозна нове замахе Духа Светога и његова последична деловања. Заправо се наговештава да хришћански импулси и Дух Свети издалека могу да створе прелазе на оно подручје са којим се бави апокалипса по Јовану већином се обраћајући развоју.

У овим деловима Дела апостолских са ученицима су „у молитви сједињени”" Марија и друге жене односно ученице. Овде се улога жене – у говору или као код Павла „у шутњи”" – из различитих разлога није могла да замени. Утицаје су радије примале према осећању па су их зато сигурно могле вербално или невербално да унесу у круг. И данас на свим скуповима духовне природе могу без разлике суделовати не само мушкарци него и жене. Приредба може уз претпоставку унутрашњег суделовања при догађају да течеи на инспиративан и пријатељски начин тамо где се не ради о мушком шепирењу. У антропозофским и росенкреузовским круговима Марију, мајку Исусову, се посматра као истински извор кроз ког је Дух Свети могао да делује на ученике.

Овде наилазимо на тајну „Софије", „мудрости” Старог завета, женског изражавања Божје снаге. На подручју источних православних цркава Марију се вишеструко поистовећује са Софијом. Софиолог и висионар Соловјев доживио ју је – као што то претпоставља Христ – попут битности која се у својој космичкој величини најављује тек у наше време (као што то опет претпоставља Христ, на пр. Стајнеров „етерички повратак Христа" око 1909. године или сл.) „Космички Христ" и Софија као небеска мајка у великом се мистички могу да доживе попут Исуса и Марије у малом. Види и Hildegunde Wöller „Један Христов сан" (Ein Traum von Christus"). Контекст би могао да се изрази и овако: мајчински" аспект Бога помаже расту стварања према Створитељу као што Створитељ приступа свом стварању.

Феминистичке теологиње су указивале на то да се у ондашњем језику Дух Свети у суштинии звао „свети женски дух". Марија односно Софија могле би се евентуално тачније посматрати као облик изражавања у ког утиче Дух Свети и узима његов лик као на пр. у симболу голуба.

И у различитим настојањима феминистичких покрета на западу и истоку могу да се нађу „сличности са Софијом", успор. др. Susanne Schaup у записнику јеванђеличке академије Бад Болл са једнице New Age 3: Sophia". И "сличности са Христом” не могу да се нађу само у новим светским хришћанским тежњама с пројектима као „универзални живот" или у тежњама за обнову цркве него и у другим, световним покретима. Коментар Новога завета: „Ветар дува где хоће; чујеш му шум, а не знаш одакле долази и камо иде. Тако је са сваким који је рођен од Духа" (Јов. 3).

Оно што долази у сваком случају има мушко-женски карактер, није више патријархално а нити матријархално.

Док се нешто од Христова деловања налази у сваком човеку, као што је то објашњено у претходним главама, може се поново да ојача помоћу спољног Христа и Духом Светим те његовим речима, али не само њима.

Витезови св. грала на друкчији су начин полазили од тога да је прије 2000 година од Исусова деловања на земљи остало нешто што људи могу да потраже и да пронађу, т.ј. „грал". Према тој легенди је нешто Исусове крви, која је с крста капала на земљу, пало у једну посуду. Јосиф из Ариматеје и његови пратиоци су ту посуду однели у Француску или Енглеску те су се за молитву и добивање инспирација увек сакупљали око тог „чудесног грала". Успор. на пр. де Борон „Историја Светога грала", написано око 1200. године. Иако темељ легенде може бити спољна стварност, пада у очи да златна зделица грала са својим пехаром изнад, задебљањем у средини и проширењем односно отвором према доље симболизује човека*; човека који се из своје средине односно срца према горе отвара Духу Светом, а према доле за спас света; „спашеног човека” на ког „чека створење" (Посланица Римљанима 8, 18-28). Уопштено ју можемо да посматрамо и као симбол земље отворене Богу. Око ове струје груписали су се од света деломично напуштени Катари, читај: јеретици, и албигензери, витешки певачи, трубадури. Папинска власт је као наводне јеретике (невернике) истребила више милијуна таквих езотеричких хришћана. Дубље значење грала још није исцрпљено у другој легенди према којој су грал наводни физички наследници Исуса у краљевским нараштајима.

Јов. 4: „... Вјеруј ми, жено, долази час кад нећете да се клањате Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму… Али долази час – сада је! – кад ће се истински кланатељи клањати Оцу у духу и истини јер такве управо кланатеље тражи Отац. Бог је дух и који се њему клањају, у духу и истини треба да се клањају." Институције би ово самосвесно, слободно држање праваца душевног хришћанства могле да савладају само када би имале храброст да се обнове на основу слободног хришћанског човека. Будући су такви правци духовног хришћанства децимисани у толикој мери да и њихов садржај тешко може да се реконструише, Црква је на крају сама откопала супстанцу сопствене духовне традиције коју данас полако препознаје као вакуум. Након што су тај вакуум покушале да испуне многе, деломично посве сумњиве понуде из других култура, цркве се труде да потраже несталу хришћанску духовну праксу.

Познати опат Joachim di Fiore (око 1100) говорио је о времену оца – времену законске религије Старога завета - , као и времену Сина с црквеним посредовањем, и пророковао треће „време Духа Светог” наслов књиге Turmverlag - , где се у човеку самом развија његова индивидуална веза са Богом. Елементи су овог пророчанства важност ког можемо више или мање да препозна, директно или индиректно продрли у различите тежње, од Лутхера преко Маркса – до Хитлера, где су биле криво схваћење односно злоупотребљене. И ова искривљавања већином имају садржајну праслику.

Овде сматрамо потребном напомену о разликовању између спиритуалности Духа Светога и спиритистичке праксе. „Обузетост Духом Светим", у идеалном случају свесно преузимање Духа Светога, проводи се преко унутрашњег човековог бића. При томе не долази до хипнозе односно екстатичког транса и „опседнутости" оностраним „духовима” умрлих, а поготово не до њиховог „призивања". То искуство нити погођеним људима нити другима у кругу не одузима снагу као у спиритистичкој сеанси. Свест се не сужава него продуљује. Због тога су могућа посве необична опажања у околини, и то свесна и без губитка памћења.

Начин деловања Духа светог могао би да се здружи како са медитативном тишином – чега у западним црквама итекако мањка – тако и са покушајима да се исто у супротности постигне бољом комуникацијом као што је то развијено посебно на Западу односно Америци. Када би тишина и комуникација односно садржаји били повезани – шанса пре свега менталитета у средњој Еуропи - , посве јасно би могло да се препозна што желе Христ односно Дух Свети. Вишеструко утеловљује трећу могућност са оне стране источних или западних екстрема; свакако само онда када то настојање није егоистично, т.ј. неетично. Христа можемо да представимо само са правилно схваћеном скромности, етиком и смислом којег је дао свету у облику спасења.

Духа Светога не можемо у потпуности да посматрамо одвојено од Христа односно од његових жеља. За Духа Светога Христ тврди да ће ученицима „дозивати у памет све шта вам ја рекох". Осим тога каже: „Још вам много имам да кажем, али сада не можете да носите. Но када дође он – Дух Истине – упућиват ће вас у сву истину".

Све што се прочисти у правцу истине може се са Духом Светим сјединити у целовитост оних снага које желе да спасе земљу.

У Христовим науцима постоји човек са својом субективношћу, - али не она неограничена релативизација која према многим савременим филозофским приказима не допушта обективне истине.

* Уз то се на немачкој и енглеској страни налази симболична скица Светога Грала.

Питање:
Шта се са Богом у мени већ развило и шта данас долази од Бога?  

Повратак на садржај ове стране.

 

Исусов портрет.

Оног који жели јасније да се представи како је Исус изгледао упућујемо на опис при крају јеванђеља, који се сматра најтачнијим – иако додуше не постоји опште прихваћен портрет:
такозвану једино стварну „слику нашега Спаситеља", коју можете да добијете преко Lorber-Verlaga. Према предаји је по наредби цара Тиберија са једног портрета пресликана на смаргд. Из ризнице у Цариграду га је турски султан предао папи Иноценцу VIII. за откуп свог брата. Са тим је повезан опис Исусова лика ког је за сенат и римски народ направио Публиј Лентулиј, у оно време намесник у Јудеји:
„Ових дана се појавио веома частан човек по имену Исус Христ, који и сада живи међу нама и којега погани часте као пророка истине, а његови га ученици називају Сином Божјим. Буди из смрти и лечи све врсте болести. Мушкарац средње висине, наочита стаса и изгледа достојног поштовања, тако да га они који га виде морају истовремено да га љубе али и да га се боје. Његова коса има боју зрелог лешњака, до ушију је готово глатка, а од тамо коврджава и пада му преко рамена. Више оренталног типа, према обичају Назаренаца на средини с раздељком. Његово чело је отворено и глатко, његово лице без мадежа и бора, лепо, угодно румено. Нос и уста су тако обликовани да им нема приговора. Брада је нешто јача, боја одговара коси, није предугачка. Његове очи су тамноплаве, сјајне и живахне. Његово тело је добро обликовано и усправно, шаке и руке су пропорционалне. У порузи је страшан, у опомињању љубазан и мио, у говору умерен, мудар и промишљен, с примесом достојанства. Нико се не може да сетии да га је видео како се смеје, али многи су га видели да плаче. Мушкарац, који људе надвисује посебном лепотом".

Слика се је додана у немачком тексту – са дозволом накладе од 1992. године.
О отиску Исусова тела на покрову из Торина види између осталог нашу главу „Распеће и полагање у гроб“. Од 1979. године п. проф. др. Heinrich Pfeiffer и сестра Blandina Paschalis Schlömer научно истражују „покров из Маноппелла". За разлику од покрова из Торина тамо се налази само лице, додуше са отвореним очима: http://voltosanto.com . И на овом платну се разлог васкрсења научно може тешко или уопште не може да разјасни: седеф се наиме не може да боји. Димензије лица су код оба покрова потпуно исте. Успор. Јов. 20:5-7. Ове слике су од првих векова одлучујуће утицале на уметничке приказе Исуса. На размотаном покрову изгледа лице спрједа са косом овално; постоје и сличности са пре поменутом сликом која приказује живог Исуса са профила.

 

Повратак на садржај ове стране.

О следећем делу: Откривење по Јовану (12 глава) и закључна глава.   /   О 3. делу: 11 глава о различитим темамам и животним питањима.   /   О 4. делу: О Старом Завету, и доприноси дијалогу са другим религијама.

е-маил wаys-оf-christ.cом : Ако је могуће молимо да пишете на енглеском или немачком језику. У супротном случају пишите кратке реченице и именујте језик у којем пишете.

Повратак на почетну страну.

 

Упућивање на друге верзије и права.

Друге стране на Интернету могу да се нађу под http://www.christuswege.net (немачки) и http://www.ways-of-christ.net  (енглески). За остале језике види Homepage. Немачки и енглески текст на Интернету редовно се актуализује и садржава страну “промене” као и једну додатну страну. Дозвољено је штампање страница на Интернету и прослеђивање копија непромењена садржаја. Провера превода на друге језике се не обавља увек.

Употребљени кратки цитати из Библије и напомене – прерађене на темељу различитих превода – су додаци уз одговарајуће главе главнога текстаТаква карактеристична места нису међутим потпуна замена за попратни студиј или медитацију целих глава из Јеванђеља или делова Откривења. За то је препоручљива Библија или Нови завет.